Bura i nevreme su se konačno stišali. Posle mesec dana, slegla se prašina koja se podigla posle derbija u kome su se desili incidenti koji su na noge digli većinu novinara, sociologa, psihologa, kriminologa, političara, voditelja, fudbalera i ko zna koga još ne. Možda je konačno vreme da se neke stvari objasne, da se ustanovi opšti konsenzus oko pojmova kada se govori o ovoj temi, da bi se konačno suzio ovaj krug ''eksperata'' koji diskutuju o ovoj tematici. Trebaju nam ljudi i sa druge strane zida, ali oni ne voljno staju pred kamere ili novinare, i ja ih razumem.
недеља, 8. децембар 2013.
субота, 16. новембар 2013.
Osveta Sneska Belica (Kratka prica prijatelja Andre)
Poslednji dan pre hvatanja je bio prvi dan moje slobode.Trazili su me dugo.Kao pacovi jurili su me po smecu.Smrdeli su na sranje.I ja sam smrdeo na sranje.
Znali su gde ce me naci.Rekli su im oni u koje nikad nisam verovao,ali sam im ipak sve pricao.Na kraju sam im rekao da ce oni nekom reci.I rekli su.Nisam ih krivio nista.Uradili su ono sto su morali.Ucinili su pravu stvar.Niko ih ne moze osuditi zbog toga.
Sedeo sam za sankom.Konobar je bez pitanja sipao.Beskonacno je sipao.Jebeno vreme,pomisli pijanac pored mene,a ja ga nekako cuh.Sat je stao na 12:05.Nije se pomerao.Rekao sam konobaru da pojaca televizor.Ti jebeni likovi su uvek znali sta da kazu.Odjednom su se previse drali,a ja sam ih mrzeo.Jebeni likovi sa televizije. Do sledeceg gutljaja,do sledeceg svitanja.Mozda jutro zna bolje nego majka.Mozda je majka uvek cutala.Pucanj zaledi misao.Neko je rekao stani.Neko je zavristao.Okrenuo sam se.Ledeno doba je pokucalo na vrata.Pahuljice su padale,a Snesko Belic je dosao da nadoknadi sargarepu u nosu.Nikad mu se nije svidjala ta zajebancija. Izvadio sam pistolj i stavio ga na glavu.Pronadjem sam u wc-u 10.11.2013.Bila je nedelja.Snesko Belic je kuci plakao ispred svog ogledala.Pijanac je gledao u sat i govorio da je tacno 12:05.Moje telo su prekrili crnom kesom,dok su mi skupiljali parcice mozga po podu.Amin.
Znali su gde ce me naci.Rekli su im oni u koje nikad nisam verovao,ali sam im ipak sve pricao.Na kraju sam im rekao da ce oni nekom reci.I rekli su.Nisam ih krivio nista.Uradili su ono sto su morali.Ucinili su pravu stvar.Niko ih ne moze osuditi zbog toga.
Sedeo sam za sankom.Konobar je bez pitanja sipao.Beskonacno je sipao.Jebeno vreme,pomisli pijanac pored mene,a ja ga nekako cuh.Sat je stao na 12:05.Nije se pomerao.Rekao sam konobaru da pojaca televizor.Ti jebeni likovi su uvek znali sta da kazu.Odjednom su se previse drali,a ja sam ih mrzeo.Jebeni likovi sa televizije. Do sledeceg gutljaja,do sledeceg svitanja.Mozda jutro zna bolje nego majka.Mozda je majka uvek cutala.Pucanj zaledi misao.Neko je rekao stani.Neko je zavristao.Okrenuo sam se.Ledeno doba je pokucalo na vrata.Pahuljice su padale,a Snesko Belic je dosao da nadoknadi sargarepu u nosu.Nikad mu se nije svidjala ta zajebancija. Izvadio sam pistolj i stavio ga na glavu.Pronadjem sam u wc-u 10.11.2013.Bila je nedelja.Snesko Belic je kuci plakao ispred svog ogledala.Pijanac je gledao u sat i govorio da je tacno 12:05.Moje telo su prekrili crnom kesom,dok su mi skupiljali parcice mozga po podu.Amin.
недеља, 6. октобар 2013.
Trance
Danas malo tezi zadatak imam, da objasnim nesto sto
nisam ne razumem, dok cesto puta to slusam, i slusam o tome. Recimo da sam ipak
mnogo bolje upuceniji od prosecnog gradjanina ove drzave, ali da sam ipak
miljama daleko za onima koji ovu temu drze u malom prstu.
Koliko ljudi postoji na ovoj planeti za koje se moze
reci da imaju dzuboks u glavi, ili im je to cak i nadimak? Siguran sam da ih
ima puno. I ja sam jedan od njih od njih nekolicine. Pocelo je sve od dve
kasete. Od kasete Duck i Funky G. Prvi kontakti sa muzikom, prvi razred, prve
zurke, pod znacima navoda, ali ni ne moraju ipak navodnice, jesu to bile zurke.
Recimo da posle ide Prodigy, sto je jako nelogican sled desavanja, ali jedan
prijatelj stariji je jako voleo tu grupu i onda smo navlacili majice preko
glave i djuskali uz te hitove. Onda krece rep, gledanje MTV-a, prvi diskovi,
prve kradje diskova, ne bi o izvodjacima. Negde pre repa ili posle njega su se
potkrali i narodnjaci, oni teski, grand i ti fazoni, i mogu da kazem da jako
dobro baratam grandovim fondom pesama. Nikad ih nesto nisam vole i slusao ali
sam ih znao. Cast nekim pesmama. Posle toga dolazi malo rok, sve vreme tankom
linijom podvucenim i popom. Kafanske idu posle toga, kad krecem vec po kafanam
da bancim, a tek kasnije metal i ostali tipovi muzike. Ako sam nesto propustio,
neki zanr, slucajno sam ga propustio.
Ali ipak ovaj put bih po koju rec napisao o jednoj
drugoj vrsti muzike. Za pocetak citirao bi Cavketa: Danasnja mladez, svoju
zabavu nalazi na rejvovima, tu je i matora ekipa i klinci, ja nesto nisam
ljubitelj ove muzike jer mi sve ovo lici na zurku za robote, ali prihvatam da
mozda gresim i da sam jednostavno mator. Kazu da poceci zalaze ipak malo ranije
95e, ali revoluciju koju je napravila stvar od Astral projecta – Mahadeva, je
sigurno pomerila granice trens muzike i samoga rejva. 7 minuta cistog sexa, sto
bi reko jedan prijatelj trenser, su sigurno najjcesci ringtone svih nokijinh
uredjaja ako se izuzme nokia tune. Rame uz rame je isla Kabalah, od isto
Astrala, a ostalo je istorija. Moj put je isao ipak malo drugacije, recimo da
je prvo nesto nalik tome sto sam slusao bio Skazi, mozda jos u 7om ili 8om
osnovne, posle toga ide fino zatisje, dok nisam izvalio Eskima na nekoj bleji i
zaludeo se nekim pesmam npr Eskimo-Hello Moto, posle toga dublje ulazim u
pricu, ja tek tada izvaljujem Astrala, 1200 mikrograma, ili nesto peto (slabo
uopste pamtim imena izvodjaca, jedino ako su bas dobri, a ovako me uopste ne
zanima ko je izvodjac), ja uopste ni ne pravim razlike izmedju dobrog i loseg
trensa, progresiva ili minimala, dobro dark trance je lako prepoznati, ali
ostalo mi ne ide nikako. Prvi trens mi je bio na otovrenom, kad sam bio sam,
bio sam pre toga vec na nekoj zurci i dosta se napio i ono drugo, i vracajuci
se kuci pozvan sam na zurku na otovrenom sa nekim prijateljima, bilo je puno
ljudi i brzo smo se izgubili, a ja se uopste nisam ni za tren iscimao da ih
potrazim, samo sam se ‘’vozio’’ sa napoljenom masom i gledao u DJa kao u totem.
Poslednji put sam bio na trensu u Novom Sadu sasvim slucajno kao i ovaj prvi
put, isto pijan isto i ono drugo, sa gomilom prijatelja, ali ipak u klubu koji
prima 50 ljudi, tada sam se i prvi put popeo kod DJa i bilo je odlicno!
E sad. Ako
cemo iskreno, niko normalan ne voli da slusa trens. Realno? Da li samo puknuti
mozgovi mogu uzivati u njemu? Da li samo izdrogirani mozgovi moraju uzivati u
njemu? Da pricam o vezi droge i trensa, izlisno je. Na kraju krajeva da li je
to djavolja muzika? Takvi prelazi, takvi zvukovi, kao iz rupe nekog, ili podruma.
Pogledajte samo slike sa omotima, to su vecinom ili varijacije na temu droge
(tipa neki esid, na kome je nacrtano sunce koje se smeje ili tako nesto, pa sve
do preko imena ivodjaca kao npr onih starih 666). Jedno je sigurno, ako se u
paklu slusa muzika, slusa se trens.
Znam i ljude
koji ne mogu organski da ga podnesu, odma pocne da im se vrti u glavi od njega
i krenu da povracaju. Desavalo se. Na srecu tih ljudi, covek koji je to pustao
u nasim autobusima za gosotvanja je prestao da ide na utakmice. Da li sam u
ovoj igri konacno nasao zlatnu granicu? Ipak gajim neku dozu ljubavi prema
trensu, kada npr idem prosli petak na zurku u Bigz na 6om spratu i prolazim
pored drugog na kome je trens i vidim unutra i 3 prijatleja, tako me povuce da
odem, ali ipak se zaustavim. Sto se tice voznje, malo mi smeta, jer putovanja
nikad nisam nesto preterano voleo, pa mi je odna losa kombinacija, samo tad mi
smeta. Ma ne smeta mi ni tad, lazem i ja.
Teorija
zavere. Za kraj teorija zavere mojih prijatelja. Jevreji su nama nametnuli
trens (a stvarno vecina ako ne i 90% prvih trens izvodjaca su jevreji iz
Izraela), nametnuli su nam ga kao odgovor na nase kolo i ostale narodne igre
koje imaju svoje zemlje. Uz miksovanje indijskih ritmova, pokoravaju ljude,
valjajuci LSD i praveci sto jaci i dublji trens. Zasto se vojnicima u
Avganistanu pusta bas trens, sigurno da i CIA ima udela iza svega ovoga...
Magazin IN
Iskreno razmislite koliko ste puta poželeli da ste Sanja Marinković i da možete opušteno da pričate u etar o muško ženskim odnosima? Ako je vaš odgovor, nula, slobodno nastavite sa čitanjem, ako je vaš odogovr veći od 0, sačekajte sledeći magazin aut.
Večeras u našem improvizovanom studiju ružičaste emisije, sedi vaš voditelj Sonja Marinković(kao jelte, neko nezaobilazan kad je reč o muško-ženskim (u nastavku teksta mž) odnosima). Prvi gost je mlad! I ostali su. Ima na sebi krem uske farmerke, košulju neke jarke boje, a preko toga zečeni džemper i osmeh od milion dolara. Frizura, ne znam koja jer ne pratim modne trendove, ali ipak vidi se da je kopija nečija. E da, i ogrlica od perli, neizostavna, i sat onaj na ruci, kao skroz beo, nešto ne znam ni dal je sat il narukvica. Uljudno ljubi ruku Sanji i maše publici, koju inače čine sve devojke sličnih godina. Samouveren je, na televiziji je, pre nego što je krenuo na snimanje ostavio je status na fejsbuku i tviteru, zna da ga većina poznanika u tom trenutku gleda i zavidi, i odlično se oseća što se toga tiče. Ima problem sa devojkama, smrtno je zaljubljen, a ona bi htela samo da budu najbolji prijaetlji. Po prirodi dečko je igrač, i igra igru, ali se prevrće noćima po krevetu zbog nje. Sklon je plakanju i vudu magiji. Njena poruka mu je kao dobitak u kladionici, a viđanje sa njom kao zgoditak na Lotou. Nema problem da joj bude veran pas, samo dok dobija makar malo koski, kad u tom psu proradi životinjski instink za pobunom, vlasnica zna da bude oštra, i da ga sačeka da joj se vrati i umili uz nogu...
Šta kažu stručnjaci? U studiju su i novinari, filozofskog lista Kurir, sociološkog nedeljnika Press, i Politikinog dodatka ''Skandal''. Filozofi iz Kurira misle da dečko živi loš život, sa već navedenim besanim noćima, i čestim izbacivanjem viška vode kroz oči. Po prirodi takvi ljudi, dobijaju negativne reakcije zbog svog ponašanja kod društva, pa se i tu dešavaju problemi. Postoje dve opcije, jedna, biti ponosan i lud, i pretvarati se pred prijateljima da ne trči za devojkom, a pred njom pretvarati se u pudlicu. I druga opcija, raskrstiti sa njom, isplakati se poslednji put pred kompletnim društvom i krenuti dalje. Sociolozi se slažu sa većinom kolega iz lista Kurir, uz dodatak da verovatna ovakva osoba nikad neće imati puno jakih i stabilnih veza, i plaši se da se to ne odrazi na njegov doprinos društvu (neki marksista). Ljupka prefinjena dama iz lista Skandal, sa setom u očima gleda u dečka u stolici i nežno govori ono što je on već milion puta čuo: ''Naćićeš neku sigurno, svet je pun dobrih devojaka, glavu gore!'' Dok se iz publike stidljivo začudlo: ''Al većinom će hteti samo da ti budu prijatelji, dobra si ti pudlica''!
Izađe tako i naš prvi gost iz studija... Pognute glave, spreman da sve otkrije u garderobi ili šminkeraju, tj prvom čoveku ili ženi na koju naiđe, ali nema vremena, reklame su već pri kraju, Sanja popravlja šminku, novinari prebacuju nogu jednu preko druge. Ulazi sledeći gost... Opet veliki osmeh od uha do uha, mada iz drugih pobuda nego kod prvog gosta, smešno mu je gde se nalazi, i kako je nateran na sve ovo. Uljudno pruža ruku Sonji predstavlja se i seda u fotelju, u tom trenutku se vraća u realnost i shvata gde je došao i zbog čega, i nije mu toliko lagodno. Nije se ni preterano spremao za ovo gostovanje u emisiji, i dalje mu je frka od par drugova ako ga vide, ali nije smeo da izneveri devojku... Već vam je sve rečeno, ima devojku, dva meseca, i neverovatno se vole, kao da su stvoreni jedno za drugo. Njegov plan je uspeo, ostavio je prljave starke i košarkašku loptu, obukao je lakosta košulju i plitke patike ali firmirane i spreman je bio za lov. Upecala se devojka diskutabilne pameti, i ne preterano primamljive figure za modne časopise. Ali daje ono što druge kriju! I to je sve izrečeno baš ovkao u etar! I on je svestan da je izletelo, i da su se svi zgranuli, ali je moralo biti rečeno! Posle toga nema nazad, otkrio je i da provode 6 sati dnenvo zajedno, i da mu je na početku to predstavljalo problem, ali da sada se navikao i da je ok. Najviše mu smeta, što mora da se stalno silka sa njom, i što je ona stlano na štiklama, i što mu ostavlja gluposti na njegovom zidu na fejsbuku, neke ljubavne narodnjake koje on ne sluša, ali je voli, i to iskreno! Idu za par dana na Zlatibor, i nada se da to ova emisija neće promeniti...
Stručnjaci su bili pred teškim zadatkom. Ovakvi mž odnosi, su zaista često zastupljeni u našem društvu, priča sociolog, veza iz korisiti, nikome ne donosi dobro, em što se iskače iz jednog životnog koloseka na koji si navikao, i sve oči moraju biti uprte ka toj vezi, em što okolina te ne gleda više drugim očima, i onda se moraš boriti dosta češće za mesto u društvu. Pogotovo integrisati nju u to društvo, dodaje psiholog! To je proces koji je mukotrpan i dug, ali mislim da može imati svetlu budućnost, ako se pronađu kao takvi sa još nekim parovima, zašto da ne idu dalje? Naglašava, da im želi svu sreću i da pošalju razglednicu sa Zlatibora! Novinarka kulturnog dodatka, je očarana brutalnom iskrenošću gosta, ali misli da je to i njegova lepša polovina znala, i da je lepo što iz nekog tako životinjskog nagona izrodi se jedna tako lepa veza, i ona je pozitivna u pogledu nastavka veze, a i ako pukne, vratićete se jedno drugom!
Ode i drugi, pomisli Sanja, a ja još niti jedno mž pitanje nisam postavila, i ko su ovi novinari, ovo nisu moje standardne kolege, i ovo nisu uopšte poznati ljudi, to znači da nisu ni merodavni, šta se dešava pita se naglas, treći gost samo što nije, sprema se da ga ugosti.
Treći, nema toliko veliki osmeh na licu, više smešak učtivosti. Laganim hodom silazi i ležerno obučen ljubi ruku Sanji, ona dobija napad smeha, a on maše publici, dobija jak i prodoran aplauz, zavaljuje se u stolicu. Ne može da veruje da će za ovo snimanje dobiti celih 100eura, već razmišlja na šta će ih potrošiti, nema problem da bilo šta kaže u etar, mada zna da će se mesecima među njegovim prijateljima pričati o ovom gosotvanju u emsiji. Priča kako je upravo raskinuo, i kako nije zadovoljan tim raskidom kao niti jednim pre toga. Često ulazi u veze, i često biva ostavljen. Zbog njegove nadmenosti i arogancije, devojke kada mu se približe, često padaju u ljubavne transeve i žele biti uz njega 00-24, neke prihvati, neke odbije, a one koje prihvati prolaze kroz teške trenutke jurenja za njim, pa ga često ostave. Nekad posle 5 nedelja, nekad posle 5 meseci. Ne potresaju ga ti raskidi, koliko promena u njegovom bio ritmu što se toga tiče, čeka devojku koja će biti svoja i voleti ga zbog toga što jeste, i smeti i udeliti mu kompliment bez stidljivosti i uvrediti ga, takođe bez stidljivosti.
Socilog ne voli trećeg gosta, misli da se čoevek sa takvim stavom, može prevariti i na kraju ostati sam za ceo život! Priča kako mora spustiti kriterijume, i pokušati da otvori i otkrije devojke, psiholog naravno, sviđa mu se treći gost, i govori da ako ipak kriterijumi ostanu isti kao i ponašanje, može se destiti da ostane sam, ali da ako nađe devojku svojih snova i osvoji je, da će to biti jedan srećan i ispunjen brak. Naša mlada novinarka, žali što je gost otišao, volela bi da mu uzme broj telefona, da ga malo bolje upozna...
Sonja je u suzama, isekli su je iz rođene emisije, još jedne suze u emisiji, pomisli kamerman, a taman je kupila novu haljinu... Niko ne iskače i ne viče SKRIVENA KAMERA... Svetla se gase...
Večeras u našem improvizovanom studiju ružičaste emisije, sedi vaš voditelj Sonja Marinković(kao jelte, neko nezaobilazan kad je reč o muško-ženskim (u nastavku teksta mž) odnosima). Prvi gost je mlad! I ostali su. Ima na sebi krem uske farmerke, košulju neke jarke boje, a preko toga zečeni džemper i osmeh od milion dolara. Frizura, ne znam koja jer ne pratim modne trendove, ali ipak vidi se da je kopija nečija. E da, i ogrlica od perli, neizostavna, i sat onaj na ruci, kao skroz beo, nešto ne znam ni dal je sat il narukvica. Uljudno ljubi ruku Sanji i maše publici, koju inače čine sve devojke sličnih godina. Samouveren je, na televiziji je, pre nego što je krenuo na snimanje ostavio je status na fejsbuku i tviteru, zna da ga većina poznanika u tom trenutku gleda i zavidi, i odlično se oseća što se toga tiče. Ima problem sa devojkama, smrtno je zaljubljen, a ona bi htela samo da budu najbolji prijaetlji. Po prirodi dečko je igrač, i igra igru, ali se prevrće noćima po krevetu zbog nje. Sklon je plakanju i vudu magiji. Njena poruka mu je kao dobitak u kladionici, a viđanje sa njom kao zgoditak na Lotou. Nema problem da joj bude veran pas, samo dok dobija makar malo koski, kad u tom psu proradi životinjski instink za pobunom, vlasnica zna da bude oštra, i da ga sačeka da joj se vrati i umili uz nogu...
Šta kažu stručnjaci? U studiju su i novinari, filozofskog lista Kurir, sociološkog nedeljnika Press, i Politikinog dodatka ''Skandal''. Filozofi iz Kurira misle da dečko živi loš život, sa već navedenim besanim noćima, i čestim izbacivanjem viška vode kroz oči. Po prirodi takvi ljudi, dobijaju negativne reakcije zbog svog ponašanja kod društva, pa se i tu dešavaju problemi. Postoje dve opcije, jedna, biti ponosan i lud, i pretvarati se pred prijateljima da ne trči za devojkom, a pred njom pretvarati se u pudlicu. I druga opcija, raskrstiti sa njom, isplakati se poslednji put pred kompletnim društvom i krenuti dalje. Sociolozi se slažu sa većinom kolega iz lista Kurir, uz dodatak da verovatna ovakva osoba nikad neće imati puno jakih i stabilnih veza, i plaši se da se to ne odrazi na njegov doprinos društvu (neki marksista). Ljupka prefinjena dama iz lista Skandal, sa setom u očima gleda u dečka u stolici i nežno govori ono što je on već milion puta čuo: ''Naćićeš neku sigurno, svet je pun dobrih devojaka, glavu gore!'' Dok se iz publike stidljivo začudlo: ''Al većinom će hteti samo da ti budu prijatelji, dobra si ti pudlica''!
Izađe tako i naš prvi gost iz studija... Pognute glave, spreman da sve otkrije u garderobi ili šminkeraju, tj prvom čoveku ili ženi na koju naiđe, ali nema vremena, reklame su već pri kraju, Sanja popravlja šminku, novinari prebacuju nogu jednu preko druge. Ulazi sledeći gost... Opet veliki osmeh od uha do uha, mada iz drugih pobuda nego kod prvog gosta, smešno mu je gde se nalazi, i kako je nateran na sve ovo. Uljudno pruža ruku Sonji predstavlja se i seda u fotelju, u tom trenutku se vraća u realnost i shvata gde je došao i zbog čega, i nije mu toliko lagodno. Nije se ni preterano spremao za ovo gostovanje u emisiji, i dalje mu je frka od par drugova ako ga vide, ali nije smeo da izneveri devojku... Već vam je sve rečeno, ima devojku, dva meseca, i neverovatno se vole, kao da su stvoreni jedno za drugo. Njegov plan je uspeo, ostavio je prljave starke i košarkašku loptu, obukao je lakosta košulju i plitke patike ali firmirane i spreman je bio za lov. Upecala se devojka diskutabilne pameti, i ne preterano primamljive figure za modne časopise. Ali daje ono što druge kriju! I to je sve izrečeno baš ovkao u etar! I on je svestan da je izletelo, i da su se svi zgranuli, ali je moralo biti rečeno! Posle toga nema nazad, otkrio je i da provode 6 sati dnenvo zajedno, i da mu je na početku to predstavljalo problem, ali da sada se navikao i da je ok. Najviše mu smeta, što mora da se stalno silka sa njom, i što je ona stlano na štiklama, i što mu ostavlja gluposti na njegovom zidu na fejsbuku, neke ljubavne narodnjake koje on ne sluša, ali je voli, i to iskreno! Idu za par dana na Zlatibor, i nada se da to ova emisija neće promeniti...
Stručnjaci su bili pred teškim zadatkom. Ovakvi mž odnosi, su zaista često zastupljeni u našem društvu, priča sociolog, veza iz korisiti, nikome ne donosi dobro, em što se iskače iz jednog životnog koloseka na koji si navikao, i sve oči moraju biti uprte ka toj vezi, em što okolina te ne gleda više drugim očima, i onda se moraš boriti dosta češće za mesto u društvu. Pogotovo integrisati nju u to društvo, dodaje psiholog! To je proces koji je mukotrpan i dug, ali mislim da može imati svetlu budućnost, ako se pronađu kao takvi sa još nekim parovima, zašto da ne idu dalje? Naglašava, da im želi svu sreću i da pošalju razglednicu sa Zlatibora! Novinarka kulturnog dodatka, je očarana brutalnom iskrenošću gosta, ali misli da je to i njegova lepša polovina znala, i da je lepo što iz nekog tako životinjskog nagona izrodi se jedna tako lepa veza, i ona je pozitivna u pogledu nastavka veze, a i ako pukne, vratićete se jedno drugom!
Ode i drugi, pomisli Sanja, a ja još niti jedno mž pitanje nisam postavila, i ko su ovi novinari, ovo nisu moje standardne kolege, i ovo nisu uopšte poznati ljudi, to znači da nisu ni merodavni, šta se dešava pita se naglas, treći gost samo što nije, sprema se da ga ugosti.
Treći, nema toliko veliki osmeh na licu, više smešak učtivosti. Laganim hodom silazi i ležerno obučen ljubi ruku Sanji, ona dobija napad smeha, a on maše publici, dobija jak i prodoran aplauz, zavaljuje se u stolicu. Ne može da veruje da će za ovo snimanje dobiti celih 100eura, već razmišlja na šta će ih potrošiti, nema problem da bilo šta kaže u etar, mada zna da će se mesecima među njegovim prijateljima pričati o ovom gosotvanju u emsiji. Priča kako je upravo raskinuo, i kako nije zadovoljan tim raskidom kao niti jednim pre toga. Često ulazi u veze, i često biva ostavljen. Zbog njegove nadmenosti i arogancije, devojke kada mu se približe, često padaju u ljubavne transeve i žele biti uz njega 00-24, neke prihvati, neke odbije, a one koje prihvati prolaze kroz teške trenutke jurenja za njim, pa ga često ostave. Nekad posle 5 nedelja, nekad posle 5 meseci. Ne potresaju ga ti raskidi, koliko promena u njegovom bio ritmu što se toga tiče, čeka devojku koja će biti svoja i voleti ga zbog toga što jeste, i smeti i udeliti mu kompliment bez stidljivosti i uvrediti ga, takođe bez stidljivosti.
Socilog ne voli trećeg gosta, misli da se čoevek sa takvim stavom, može prevariti i na kraju ostati sam za ceo život! Priča kako mora spustiti kriterijume, i pokušati da otvori i otkrije devojke, psiholog naravno, sviđa mu se treći gost, i govori da ako ipak kriterijumi ostanu isti kao i ponašanje, može se destiti da ostane sam, ali da ako nađe devojku svojih snova i osvoji je, da će to biti jedan srećan i ispunjen brak. Naša mlada novinarka, žali što je gost otišao, volela bi da mu uzme broj telefona, da ga malo bolje upozna...
Sonja je u suzama, isekli su je iz rođene emisije, još jedne suze u emisiji, pomisli kamerman, a taman je kupila novu haljinu... Niko ne iskače i ne viče SKRIVENA KAMERA... Svetla se gase...
Davno zaboravljeni tekst o uraganu Sendi
Mnogo prasine je ostavio uragan ‘’Sendi’’ za sobom, pa
in a srpskom internet nebu, koliko in a istom plocniku, kaficima, i ko zna jos
gde. Elem, kao i uvek pocecu sa onim sto ja znam o ovoj temi. Ok, trebao je
neki ugaran da udari na istocnu obalu Amerike, znaci NY, Cikago, Boston (?),
sta je jos na istoku, Indijana(?), Rod Ajlend da nestane, pokusavam da se
prisetim NBA klubova koji su na istoku... I onda je taj uragan splasnuo naglo i
samo je napravio velike talase, mislim samo pod navodnicima naravno, i onda je
poplavio par gradova i ubio kolko ja znam 5 ljudi, a danas dal sam negde
procitao, ili mi neko rece, cak i cifru od 33!
Javnost u
Srbiji je duboko podeljena cak i oko ovog pitanja. Uvek imamo ekstreme na obe
strane spektra neke teme i one koje ta tema samo okrzne, kao npr mene. Nekako
tiho i bojazljivo su poceli da se pojavljuju komentari tipa: Ajde Sendi! Sve
dok neko nije okacio sliku gde Srbina sa sajkacom, jelen pivom i kokicama
posmatra sve to uzivo iz udubnosti svog doma. Svako sa iole malo humora u sebi
se nasmejao toj slici. Posle su poceli ‘’live steamovi’’ tj
direktni prenosi dogadjaja, a danas sam saznao da je to stvarno i neko gledao. Neko
rece takodje i da se opasno smorio, gledajuci spektakl, samo kao gomila vetra,
i drvece koje se ljulja. Valjda je zaspao pa nije stigao da
pogleda i kraj filma.
Sve je
kulminiralo za mene, kada se na nekom bednom sajtu sa bukvalno bubuljicavu
stidenstku klijentelu, nasla top lista od 80ak najboljih statusa o uraganu. Stigao
sam mozda do broja 5, i ugasio a od tih 5 sto sam procitao, najoriginalniji mi
je bio onaj broj 3 i recenica: MOLEBAN ZA MERILEND! Znaci, imamo te koji su
naravno sve ovo okrenuli na salu. Kada sam upitao danas coveka koji je promenio
i svoju sliku na drustvenim mrezama u to ime, on je odgvoorio da je njemu ceo
taj dogadjaj, jako beznacajan, i zabava prosta, mrzi amerikance, jer su dobili
najveci dar a sasvim su ga upropastili i krenuli ka svemu kontra. Mrzi debele
amerikance i nema nikakvo osecanje zbog toga sto su umrli u bilo kojem broju.
Bio mi je bas prekjuce jedan prijatelj sa fakulteta u
gostima u kraju, i dok nisam bio tu upitao je mog prijatelja da li sam ja takav
desnicar i ovde, kao sto sam na fakultetu. Bas mi je drago sto su svi u glas
odgovorili da ja nisam nikakav desnicar, da me smatraju za najvecu ‘’prodaju’’
u kraju, i da ako sam ja desno da oni to vise ne zele da budu. Izgleda da je moje i malo desno
nekome zaista daleko… U tom duhu sam razmisljao i o ovoj temi.
Zamislio sam
porodicu. 60 kvadrata, prikolica negde na periferiji Merilenda, samohrana
majka, troje dece, dvoje muske, jedno zensko, zensko dete sa lutkom u ruci,
decica imaju tregere, a majka ih tesi i grli dok se moli da uragan zaobidje
njeu prikolicu. Svi placu, telefonske veze ne rade, nema struje, ima malo vode,
coca cole i pite u frizideru. Bice mi zao ako ta porodica ostane bez krova nad
glavom, bice mi zao ako oni umru... Drugih amerikanaca, koji su kupili pola
hipermarketa, i pobegli u najbolje novo atomsko skloniste sa vec ogromnim
zalihama unutra, i ususkani gledaju vesti i cirkaju starbucks kafu mi nije zao,
ili barem mi ih nije zao nesto preterano. Tako da zaista ne mogu da likujem nad
necijom tugom. Jeste, svasta rade svetu, svasta su radili nama, ali jednostavno
ne mogu. Isto kao sto imam misljenje da tokom ovog poslednjeg rata, mi je zao
svake zrtve i sa jedne i druge i trece strane, e sad da li podjednako, zavisi i
da li je uniformisano lice, ali mi je zao zrtvi! A prica o njihovom broju, samo
ih jos dublje zakopova.
Procice i ovo ludilo za samo par dana. U NY ce opet
sve biti kako treba, u MOMA muzeju i dalje ce izlagati najrazlitiji umetnici,
NY Jenkiji ce pobediti u bejzbolu a Niksi ce izgubiti u basketu, Hilari Klinton
ce se vratiti u NY i piti kafu u starbucksu sa svojim prijateljicama koje ce
joj pricati kako je sve izgledalo uzivo, od Bila ce dobiti samo osmeh i reci da
nista nije bilo toliko strasno, verovanto jer je on bio taj koji je bio u
sklonistu i igrao sah, ili se gledao sa nekim na skypeu, a mozda je i bio
pijan.
Ljudski zivot nema cenu, ako je u Hriscanstvu najveci
greh izvrsiti samoubistvo, onda je za mene isto jako veliki likovati nad
necijom, posle njegovog odlaska na ‘’vecna lovista’’. Bas danas sam imao srecu
ili ne, ili mozda mozemo reci privilegiju, ili recimo ekskluzivu, da uzivo
pricam sa zenom koja je to pokusala da uradi i to skokom sa Nebojsine kule. Dok je pricala u gutala je knedle i
imala nesto u ocima. Svaka od NY 33 zrtve, je dovela do
istog osecaja barem petoduplo vise ljudi. Neko od tih ljudi je dobar covek.
Nije moralo to da mu se desi 30og oktobra dve hiljade dvanaeste.
Sta zene zele?
Dugo sam se nakanjivao da napišem ovaj tekst. Ni sada nemam jasnu koncepciju u glavi kako će on izgledati. Tema stara, koliko je star i čovek, milion puta obrađena od milion autora, a eto i ja došao na tu ideju da kažem nešto o tome, nikako nešto novo. A inače, pišem u momentu. Pisao sam ovih nedelja o sebičnosti, cveću (pravom cveću), dnevno političkoj situaciji (da ostane onako da za 10 godina mogu se okrenem na taj tekst i vidim šta se promenilo) i o raznim drugim stvarima. Ovo sam hteo da pišem još pre 2 meseca, prvi put kada sam pešačio i uz to slagao slova u glavi, kako bi priča dobila, početak, razradu i kraj. Verujem iskreno, da je to bila i najbolja priča koju imam u glavi, a ova koja mi se eto večeras javila je samo njena nepotpuna verzija.
Žene. I već znam da gubim vašu koncetraciju, već znam da vas gubim ovde, a zamislite sada, šta bi tek bilo da sam napisao ljubav? Kakva ljubav, kakvi bakrači, još mi je 21-a. Onda da se zadržimo na ženama, a ne na ljubavi. Sedeli smo u kolima, prijatelji moji i ja, svi sa istim problemom, sedeli smo sa istom gorčinom, istim mislima, sličnim telefonima u rukama. Verujte, to je prvi put da se takva scena dogodila u kolima, a jako dugo sam u tim kolima. Žene, su dolazile, više kasnije nego ranije, ali su dolazile svima u nekom vremenu. Prvo se to ljubomorno čuvalo, i moglo se primetiti samo po veličini, ili bolje dužini osmeha pri razgovoru. Posle je to postalo manifestnije, čak su postajale i toliko javne, da su dolazile i da provedu vreme sa svima nama, e a takve su ove četiri bile. Bile su one koje su već prošle tu inicijaciju, bile su javne, znali smo dosta o njima, pa čak i oni su znali dosta o nama. Znali su one prljave tajne, koje svi znaju u društvu, i uvek se smeješ tim tajnama, ali ne bi želeo niko drugi da ih sazna, pogotovo ona.
A problemi? Isti! Dobro ne isti, slični. Znate kad ono ste zajedno sa tim ljudima i provodite vreme sa njima, pričate, pijete, smejete se, a jedan drugar stalno mrzovoljno gleda u telefon, a on zvoni, a ovaj uključi sajlent, ili prekrije rukom zvučnik? Ili kada na primer, celo veče ne progovara nego stalno kuca poruke nekome? I sutra, sledi izvinjavanje, laganje, izgovori, bes, loš dan, itd itd... Zašto su devojke postale toliko posesivne? Da li mi, mladi muškarci, imamo pravo na lagano ustajanje, ili smo ga izgubili a nije nam javljeno? Zašto moramo da ustajemo sa 10 propuštenih poziva, i 4 poruke, od kojih je prva jednino možda solidna, a druga je već zabrinuta, treća prebuna besa, a četvrta je želja za raskidom i priča kako je gušiš. Zašto nas žene teraju da provodimo vreme isto kao one, zablenuti ispred mobilnog telefona, kucajuću dugometražne poruke. Ostavite malo telefon, neće propasti svet, kad odete u kafić pričajte a ne kucajte poruke! Mi nismo vlasništvo žena, možda one u svojim glavama rezonuju da ako smo pokušali da ih smuvamo, time potpisujemo neku vrstu nevidljivog ugovora, kao kad instalirate igricu ili program na kompjuteru pa uvek klikćete samo ''nekst'' i onda morate negde i da kliknete ''aj agri'' to je kao neki ugovor koji niko ne čita, e pa drage mi taj ugovor nikad nismo potpisali muvanjem vas! Ne da ga nismo potpisali, nismo ga nigde ni pročitali! Zašto nas stalno menjate, zašto smo sirovine kada psujete više od nas? Zašto smo se seljaci, kada prdite i vi? Možda čak i više smrdi!
Za mene veza znači zaista jednu dozu prisnosti i povezanosti, ali nikako veštačkim putem stovrena. Zaista nemam običaj da se svojoj devojci ne javim ceo dan, i to mi se nikada ne može desiti, znam ljude koji to imaju običaj da rade, ali ja nisam taj. Samo ne mogu da ti se javim kada spavam, a ne želim da ti se javim kada sam zauzet sa nečim, opusti se, za 20 minuta neću raditi to što sam radio, i moćićeš sve da mi kažeš i ispričaš što želiš, nemoj da brineš zbog toga! Nekad, kada vam ne pošaljemo poruku, nemamo kredita, niste razmislili ikada o tome? Ne daj Bože, da vam pošaljemo ''molitvu'', jer kad to uradimo dobijamo samo poruku, ''šabane'', ''retard'' ili nešto slično.
I kako možete jebeno sve ovo da nam radite, a znate da onda kada se vidite sa nama, postajete jebeni med, i sve se istopite kao sladoled na suncu, i uživate u svkaom trenutku provedenom sa nama, kao što jebeno i mi uživamo sa vama! Šta će vam ta presija? Ja sam prvo mislio da vam je samo dosadno, nemate pojma šta da radite sa sobom, pa nas cimate tako, ali onda sam skapirao da nije dosada, nego jednostavno vi volite to da nam radite, i sebi da kidate živce i nama!
Jel postoji negde pravilo da se moramo videti jednom na dan? Jel stvarno negde to postoji? Pogotovo ako smo pre toga dva sata pričali telefonom, i tri sata četovali na fejsbuku? Mislim pet sati sam ti posvetio, bez da sam išta drugo uradio, i onda mi prebacuješ da sam skot u vezi koji neće da se vidi sa tobom. Pre neki dan sretnem baš tu jednu devojku, devojku od jednog mog tog prijatelja iz kola navednih iznad u tekstu. I ona mi kaže sledeće: ''Ne mogu da verujem. Aksentije(lažno ime) mi je ladno javio da ide za sutra u Novi Sad, a meni je Robert(isto lažno ime) rekao da su se to dogovrili još pre pet dana! Zamisli to?!'' Dobro je što nije gledala u mom pravcu jer sam se onako iskreno nasmejao sam za sebe, setivši se mog prijatelja znajući koliko propitivanja i smaranja bi iziskivala takva odluka da joj se nešto takvo saopšti ranije. Što moramo da vam polažemo račune? Ne morate ni vi nama! Zaista me ne zanima ništa o aferama vaših drugarica, i njihovim torbama! A znate šta još ne volimo? Ne volimo vašu muziku! I zaista ne želimo da idemo sa vama na nju, a još više ne znamo zašto vi želite da mi idemo sa vama? Zar ne vidite da vam samo kvarimo provod, ako volišš tu muziku idi sa ekipom koja voli tu muziku, sa kojima ćeš iskreno skakati uz tu muziku, sa kojima ćeš se opustiti tamo, i moći godinama kasnije da prepričavaš tu žurku i digađaje, šta ću ti ja? Ja tebe ne zovem na fudbal ili bilijar, kamoli na Soni, manje da gledamo NBA finale istočne konferencije, ne tražim da skupljaš sličice, niti šalove, ne tražim da slušaš Marlona Brutala, ne tražim da promeniš veru, ne tražim da ideš samnom na proteste na Kosovo, ne tražim da idemo u kladionicu, ne tražim da slušaš trens. Zaista ne tražim.
Ne znam. Volimo mi vas mnogo, i jako nas boli što ne možemo to da vam pokažemo. Što morate stalno da igrate neku igru, da nas gurate u to da igramo Monopol, da igramo jedno protiv drugog, zašto umesto toga ne bi mogli da budemo ista figura, i da zajedno prođemo tu mapu do polja ''start'' i podignemo 20.000 dolara za prelazak preko starta? Aj razmislite pa javite...
P.S. E i ovo, nekad preterujete sa doterivanjem, neke stvari od toga što radite sebi baš i ne volimo..
Žene. I već znam da gubim vašu koncetraciju, već znam da vas gubim ovde, a zamislite sada, šta bi tek bilo da sam napisao ljubav? Kakva ljubav, kakvi bakrači, još mi je 21-a. Onda da se zadržimo na ženama, a ne na ljubavi. Sedeli smo u kolima, prijatelji moji i ja, svi sa istim problemom, sedeli smo sa istom gorčinom, istim mislima, sličnim telefonima u rukama. Verujte, to je prvi put da se takva scena dogodila u kolima, a jako dugo sam u tim kolima. Žene, su dolazile, više kasnije nego ranije, ali su dolazile svima u nekom vremenu. Prvo se to ljubomorno čuvalo, i moglo se primetiti samo po veličini, ili bolje dužini osmeha pri razgovoru. Posle je to postalo manifestnije, čak su postajale i toliko javne, da su dolazile i da provedu vreme sa svima nama, e a takve su ove četiri bile. Bile su one koje su već prošle tu inicijaciju, bile su javne, znali smo dosta o njima, pa čak i oni su znali dosta o nama. Znali su one prljave tajne, koje svi znaju u društvu, i uvek se smeješ tim tajnama, ali ne bi želeo niko drugi da ih sazna, pogotovo ona.
A problemi? Isti! Dobro ne isti, slični. Znate kad ono ste zajedno sa tim ljudima i provodite vreme sa njima, pričate, pijete, smejete se, a jedan drugar stalno mrzovoljno gleda u telefon, a on zvoni, a ovaj uključi sajlent, ili prekrije rukom zvučnik? Ili kada na primer, celo veče ne progovara nego stalno kuca poruke nekome? I sutra, sledi izvinjavanje, laganje, izgovori, bes, loš dan, itd itd... Zašto su devojke postale toliko posesivne? Da li mi, mladi muškarci, imamo pravo na lagano ustajanje, ili smo ga izgubili a nije nam javljeno? Zašto moramo da ustajemo sa 10 propuštenih poziva, i 4 poruke, od kojih je prva jednino možda solidna, a druga je već zabrinuta, treća prebuna besa, a četvrta je želja za raskidom i priča kako je gušiš. Zašto nas žene teraju da provodimo vreme isto kao one, zablenuti ispred mobilnog telefona, kucajuću dugometražne poruke. Ostavite malo telefon, neće propasti svet, kad odete u kafić pričajte a ne kucajte poruke! Mi nismo vlasništvo žena, možda one u svojim glavama rezonuju da ako smo pokušali da ih smuvamo, time potpisujemo neku vrstu nevidljivog ugovora, kao kad instalirate igricu ili program na kompjuteru pa uvek klikćete samo ''nekst'' i onda morate negde i da kliknete ''aj agri'' to je kao neki ugovor koji niko ne čita, e pa drage mi taj ugovor nikad nismo potpisali muvanjem vas! Ne da ga nismo potpisali, nismo ga nigde ni pročitali! Zašto nas stalno menjate, zašto smo sirovine kada psujete više od nas? Zašto smo se seljaci, kada prdite i vi? Možda čak i više smrdi!
Za mene veza znači zaista jednu dozu prisnosti i povezanosti, ali nikako veštačkim putem stovrena. Zaista nemam običaj da se svojoj devojci ne javim ceo dan, i to mi se nikada ne može desiti, znam ljude koji to imaju običaj da rade, ali ja nisam taj. Samo ne mogu da ti se javim kada spavam, a ne želim da ti se javim kada sam zauzet sa nečim, opusti se, za 20 minuta neću raditi to što sam radio, i moćićeš sve da mi kažeš i ispričaš što želiš, nemoj da brineš zbog toga! Nekad, kada vam ne pošaljemo poruku, nemamo kredita, niste razmislili ikada o tome? Ne daj Bože, da vam pošaljemo ''molitvu'', jer kad to uradimo dobijamo samo poruku, ''šabane'', ''retard'' ili nešto slično.
I kako možete jebeno sve ovo da nam radite, a znate da onda kada se vidite sa nama, postajete jebeni med, i sve se istopite kao sladoled na suncu, i uživate u svkaom trenutku provedenom sa nama, kao što jebeno i mi uživamo sa vama! Šta će vam ta presija? Ja sam prvo mislio da vam je samo dosadno, nemate pojma šta da radite sa sobom, pa nas cimate tako, ali onda sam skapirao da nije dosada, nego jednostavno vi volite to da nam radite, i sebi da kidate živce i nama!
Jel postoji negde pravilo da se moramo videti jednom na dan? Jel stvarno negde to postoji? Pogotovo ako smo pre toga dva sata pričali telefonom, i tri sata četovali na fejsbuku? Mislim pet sati sam ti posvetio, bez da sam išta drugo uradio, i onda mi prebacuješ da sam skot u vezi koji neće da se vidi sa tobom. Pre neki dan sretnem baš tu jednu devojku, devojku od jednog mog tog prijatelja iz kola navednih iznad u tekstu. I ona mi kaže sledeće: ''Ne mogu da verujem. Aksentije(lažno ime) mi je ladno javio da ide za sutra u Novi Sad, a meni je Robert(isto lažno ime) rekao da su se to dogovrili još pre pet dana! Zamisli to?!'' Dobro je što nije gledala u mom pravcu jer sam se onako iskreno nasmejao sam za sebe, setivši se mog prijatelja znajući koliko propitivanja i smaranja bi iziskivala takva odluka da joj se nešto takvo saopšti ranije. Što moramo da vam polažemo račune? Ne morate ni vi nama! Zaista me ne zanima ništa o aferama vaših drugarica, i njihovim torbama! A znate šta još ne volimo? Ne volimo vašu muziku! I zaista ne želimo da idemo sa vama na nju, a još više ne znamo zašto vi želite da mi idemo sa vama? Zar ne vidite da vam samo kvarimo provod, ako volišš tu muziku idi sa ekipom koja voli tu muziku, sa kojima ćeš iskreno skakati uz tu muziku, sa kojima ćeš se opustiti tamo, i moći godinama kasnije da prepričavaš tu žurku i digađaje, šta ću ti ja? Ja tebe ne zovem na fudbal ili bilijar, kamoli na Soni, manje da gledamo NBA finale istočne konferencije, ne tražim da skupljaš sličice, niti šalove, ne tražim da slušaš Marlona Brutala, ne tražim da promeniš veru, ne tražim da ideš samnom na proteste na Kosovo, ne tražim da idemo u kladionicu, ne tražim da slušaš trens. Zaista ne tražim.
Ne znam. Volimo mi vas mnogo, i jako nas boli što ne možemo to da vam pokažemo. Što morate stalno da igrate neku igru, da nas gurate u to da igramo Monopol, da igramo jedno protiv drugog, zašto umesto toga ne bi mogli da budemo ista figura, i da zajedno prođemo tu mapu do polja ''start'' i podignemo 20.000 dolara za prelazak preko starta? Aj razmislite pa javite...
P.S. E i ovo, nekad preterujete sa doterivanjem, neke stvari od toga što radite sebi baš i ne volimo..
петак, 23. август 2013.
Rutina
U prethodnim dnevnicima sam pisao o stvarima koje smatram pod svakodnevni zivot, ali vecinom u interakciji sa nekim, ili necim. To zaista jeste svakodnevni zivot, i autobus, i interakcija, i komsije, ali sta biva kada ostanes sam u sobi sa svoja tri pauka, kada bauljas po kraju u predvecerje, kada sedis na terasi i kucas poruku ne gledajuci u telefon. Pokusao bi da objasnim motoriku ovih radnji, i kako neke svakodnevne ucestale radnje postaju rutina o kojoj ne razmisljamo.
Dok ovo pisem, prisecam se onog sto mi se desilo pre 3 sata. Imao sam dve hiljade dinara u dzepu, rasporedio sam ih lepo 500,500,500,200,200,100. (ovo bi nazvao ekonomska rutina, kada covek tako slaze novcanice u novacnik a ne samo zguzva novcanice i sto pre ih stavi budjelar ni ne znajuci koliko ima para. Zaklopio sam novacnik i stavio ga u desni zadnji dzep. Levi je rezervisan za pasos bez kojeg ne idem u grand kazino, jer nemam stalnu karticu a nece da mi daju novu jer sam ih lomio u par navrata kada sam govorio sebi da cu prestati sa kockom. U desno prednjem su pljuge i upaljac, a u levom telefon. Takav je raspored kod mene od kada znam za sebe. Mogu sa ponosom da kazem da nikada nista izgubio u zivotu, novac, cigare, pasos ili telefon.(rutina ne gubljenja vremena pri trazenju stvari, kada se radnja cesto ponavljao kao u slucaju stavljanja stvari u dzep mora se razviti neka sistematicnost koja ce olaksati buduca stavljanja istih u iste) Krenuo sam najkracom rutom (garantujem da je najkraca) poznajuci i raspored semafora u ulici.(rutina koja se mora proveriti, sve dok ne odes iz oba pravca do jedne tacke, samo ce biti nagadjanja, primer vracanje iz grada, zakljucak da se brze stize preko Novog Beograda nego uz zemunski kej) Pristizem polako na stanicu i vidim da tu stoji stari zuti bus, sa iskrivljenom tablom u levom cosku, i odma rezonujem da je to ili 17 ili 704, priblizavam se jos blize stanici laganim kasom, i brojevi pocinju da se razbistravaju i vidim da pisu jasno tri cifre i trcim da ga stignem i uspevam. (rutina pa hajde da je nazovem autobusa, pamcenja neobicnih stvari na obicnim, kao iskrivljene table)
Tolko puta sam video sve te autobuse koji prolaze kroz kraj, znam ih u dusu, u motor, u polomljeno sediste i svaku nalepnicu zalapljenu ikada na vrata ili bilo gde. Kada su bile one predjasnje karte, imao sam u novcaniku karte koje jednom ponistim npr u novoj 84ci i onda sutradan opet udjem sa tom kartom u taj isit bas i vozim se najopustenije.
U autobusu su pijani ljudi. Naprednjaci, tako sebe oslovljavaju. Smrde, i glasno i pricaju o inspektoru zemunskog supa. Ne skidam pogleda sa njih, a kucam poruku drugaru i opisujem sta se desava, prsti lete po telefonu, ulazim u imenik i znam tacno da treba samo da kliknem jednom C, i tri puta spustim dole da bi dosao do upisa Cesko. Naravno ne gledam u telefon i kada klikcem send. (rutina koja je povezana sa vasim telom, on nesvesno radi ono sto je mozak zacrtao, bez ispitavanja odluke, nekada se moze desiti da ukucate rec koju uopste ne zelite ali samo u slucaju ako jako mislite na tu rec dok radite ovaj posao)
Ne moram da vam govorim da sam u kazinu pukao sve pare, i otisao kuci popisan. Iako pun tih losih misli u glavi, prelazim veliku ulicu na crveno, ljudi stoje, niko se ne usudjeje da me prati, ali ja znam da 15 skrece i blokira ostalim automobilima prolaz i da imam tacno toliko vremena da predjem ulicu.
Dolazim kuci, i rutina dolazi do vrhunca. Skidam patike, bez iti jednog pokreta telom, samo ih svlacim ne odvezujuci ih. (rutina povezana sa hedonizmom, vaganje isplativosti, rezonuje se da se ne cini svlacenjem patika velika steta, a usteda je nekih 15 sekundi) Dalje idu dva koraka napred, dizanje desne ruke u znak pozdrava ocu koji lezi u dnevnoj sobi(rutina koja dolazi do izrazaja samo kada je neka osoba tu, a ako nije cula moraju to da registruju vec usadjenim pokretom bacanja pogleda u odredjenom pravcu), otvaranje vrata moje sobe, i u brzom okretu zatvaranje isith. Zatim sledi udarac nogom u kuciste kome se dobija na vremenu,(opet ta hedonisticka rutina) jer se tokom paljenja kompjutera ima vremena da se skine cela ‘’fensy’’ garderoba za kazino, i oblaci ‘’gangsta’’ tunika. (monitor se jos ne pali) U kuhinju se ulazi tiho, i pali se priguseno svetlo, ne ono jako.(opet ta rutina vaganja, znaci treba mi svetlo ali necu da probudim ukucane paljenjem jaceg osvetljenja) Otvara se prvo frizider i vade se tacno 6 kocki leda, frizider je i dalje otovren a kocke se odmah stavljaju u casu, led se vraca gde mu je i mesto a frizider zatvara. Sledi otvaranje prve police gde moze biti nesto slatko, corak. Druga polica gde moze biti isto slatko, opet corak. Tek tada sledi otvaranje frizidera, uzimanje vode koja je vec ohladjena ali mora da ide preko leda, i trazenje necega za jelo. Tek tako natovaren svetlo se gasi, i krece se put sobe. Tek se sada krece paliti monitor, i krece pisanje ovog dnevnika…
U interakciji sa ljudima, stvari su malo drugacije, ali i dalje rutina tu igra veliku ulogu. Tokom obitavanja na ovoj planeti, neka pitanja dobijate cesce (kako fax, sta ima) a neka redje (sta mislite o Flamingosima). Za ova ucestalija moja teza je da ce inteligentan covek naprviti odgovor u glavi, interesantan i zanimljiv koji ce moci cesto da koristi. U praksi to izgleda ovako. Pitas zaljubljeni par na ulici sta rade, oni odgovaraju klasicno da SETAJU, uctivo pitaju tebe sta radis, a ti im odgovoris da STOJIS. Ili za fakultet vec mi je ustaljen odgovor: Cimam se oko budzeta, molim se da ostane 48 poena, itd, sto otvara proctor za dalju i dublju konverzaciju. Primetio sam da i ljudin na nizem stupnju razvijenosti, koriste takve fraze, tipa na moje: Sta ima? Oni odgovaraju sa: Svaki dan se cima! Ali u ovoj podeli moramo praviti razliku, na inteligenten rutinirane odgovor i klasicne rutinirane odgovore tipa: Sta radis? Bleja. Ti? Isto.
Glavno pitanje koje se namece, da li je rutina dobra ili losa stvar? Da li je dobra kada si sam, a losa kada je interakcija sa drugim ljudima u pitanju. Ili obrnuto. Sve u svemu to je po meni prava SSZa, i zao mi je sto sam to tek sada uvideo a trebao sam prvo a pisem o ovome. Za kraj bi rekao samo, da rutina ne treba da nas ubije nego da nam pomogne. Dobili smo puno sa njom, nemoj da uprskamo, isto kao is a planetom zemljom, negujmo je, ne silujmo je!
Dok ovo pisem, prisecam se onog sto mi se desilo pre 3 sata. Imao sam dve hiljade dinara u dzepu, rasporedio sam ih lepo 500,500,500,200,200,100. (ovo bi nazvao ekonomska rutina, kada covek tako slaze novcanice u novacnik a ne samo zguzva novcanice i sto pre ih stavi budjelar ni ne znajuci koliko ima para. Zaklopio sam novacnik i stavio ga u desni zadnji dzep. Levi je rezervisan za pasos bez kojeg ne idem u grand kazino, jer nemam stalnu karticu a nece da mi daju novu jer sam ih lomio u par navrata kada sam govorio sebi da cu prestati sa kockom. U desno prednjem su pljuge i upaljac, a u levom telefon. Takav je raspored kod mene od kada znam za sebe. Mogu sa ponosom da kazem da nikada nista izgubio u zivotu, novac, cigare, pasos ili telefon.(rutina ne gubljenja vremena pri trazenju stvari, kada se radnja cesto ponavljao kao u slucaju stavljanja stvari u dzep mora se razviti neka sistematicnost koja ce olaksati buduca stavljanja istih u iste) Krenuo sam najkracom rutom (garantujem da je najkraca) poznajuci i raspored semafora u ulici.(rutina koja se mora proveriti, sve dok ne odes iz oba pravca do jedne tacke, samo ce biti nagadjanja, primer vracanje iz grada, zakljucak da se brze stize preko Novog Beograda nego uz zemunski kej) Pristizem polako na stanicu i vidim da tu stoji stari zuti bus, sa iskrivljenom tablom u levom cosku, i odma rezonujem da je to ili 17 ili 704, priblizavam se jos blize stanici laganim kasom, i brojevi pocinju da se razbistravaju i vidim da pisu jasno tri cifre i trcim da ga stignem i uspevam. (rutina pa hajde da je nazovem autobusa, pamcenja neobicnih stvari na obicnim, kao iskrivljene table)
Tolko puta sam video sve te autobuse koji prolaze kroz kraj, znam ih u dusu, u motor, u polomljeno sediste i svaku nalepnicu zalapljenu ikada na vrata ili bilo gde. Kada su bile one predjasnje karte, imao sam u novcaniku karte koje jednom ponistim npr u novoj 84ci i onda sutradan opet udjem sa tom kartom u taj isit bas i vozim se najopustenije.
U autobusu su pijani ljudi. Naprednjaci, tako sebe oslovljavaju. Smrde, i glasno i pricaju o inspektoru zemunskog supa. Ne skidam pogleda sa njih, a kucam poruku drugaru i opisujem sta se desava, prsti lete po telefonu, ulazim u imenik i znam tacno da treba samo da kliknem jednom C, i tri puta spustim dole da bi dosao do upisa Cesko. Naravno ne gledam u telefon i kada klikcem send. (rutina koja je povezana sa vasim telom, on nesvesno radi ono sto je mozak zacrtao, bez ispitavanja odluke, nekada se moze desiti da ukucate rec koju uopste ne zelite ali samo u slucaju ako jako mislite na tu rec dok radite ovaj posao)
Ne moram da vam govorim da sam u kazinu pukao sve pare, i otisao kuci popisan. Iako pun tih losih misli u glavi, prelazim veliku ulicu na crveno, ljudi stoje, niko se ne usudjeje da me prati, ali ja znam da 15 skrece i blokira ostalim automobilima prolaz i da imam tacno toliko vremena da predjem ulicu.
Dolazim kuci, i rutina dolazi do vrhunca. Skidam patike, bez iti jednog pokreta telom, samo ih svlacim ne odvezujuci ih. (rutina povezana sa hedonizmom, vaganje isplativosti, rezonuje se da se ne cini svlacenjem patika velika steta, a usteda je nekih 15 sekundi) Dalje idu dva koraka napred, dizanje desne ruke u znak pozdrava ocu koji lezi u dnevnoj sobi(rutina koja dolazi do izrazaja samo kada je neka osoba tu, a ako nije cula moraju to da registruju vec usadjenim pokretom bacanja pogleda u odredjenom pravcu), otvaranje vrata moje sobe, i u brzom okretu zatvaranje isith. Zatim sledi udarac nogom u kuciste kome se dobija na vremenu,(opet ta hedonisticka rutina) jer se tokom paljenja kompjutera ima vremena da se skine cela ‘’fensy’’ garderoba za kazino, i oblaci ‘’gangsta’’ tunika. (monitor se jos ne pali) U kuhinju se ulazi tiho, i pali se priguseno svetlo, ne ono jako.(opet ta rutina vaganja, znaci treba mi svetlo ali necu da probudim ukucane paljenjem jaceg osvetljenja) Otvara se prvo frizider i vade se tacno 6 kocki leda, frizider je i dalje otovren a kocke se odmah stavljaju u casu, led se vraca gde mu je i mesto a frizider zatvara. Sledi otvaranje prve police gde moze biti nesto slatko, corak. Druga polica gde moze biti isto slatko, opet corak. Tek tada sledi otvaranje frizidera, uzimanje vode koja je vec ohladjena ali mora da ide preko leda, i trazenje necega za jelo. Tek tako natovaren svetlo se gasi, i krece se put sobe. Tek se sada krece paliti monitor, i krece pisanje ovog dnevnika…
U interakciji sa ljudima, stvari su malo drugacije, ali i dalje rutina tu igra veliku ulogu. Tokom obitavanja na ovoj planeti, neka pitanja dobijate cesce (kako fax, sta ima) a neka redje (sta mislite o Flamingosima). Za ova ucestalija moja teza je da ce inteligentan covek naprviti odgovor u glavi, interesantan i zanimljiv koji ce moci cesto da koristi. U praksi to izgleda ovako. Pitas zaljubljeni par na ulici sta rade, oni odgovaraju klasicno da SETAJU, uctivo pitaju tebe sta radis, a ti im odgovoris da STOJIS. Ili za fakultet vec mi je ustaljen odgovor: Cimam se oko budzeta, molim se da ostane 48 poena, itd, sto otvara proctor za dalju i dublju konverzaciju. Primetio sam da i ljudin na nizem stupnju razvijenosti, koriste takve fraze, tipa na moje: Sta ima? Oni odgovaraju sa: Svaki dan se cima! Ali u ovoj podeli moramo praviti razliku, na inteligenten rutinirane odgovor i klasicne rutinirane odgovore tipa: Sta radis? Bleja. Ti? Isto.
Glavno pitanje koje se namece, da li je rutina dobra ili losa stvar? Da li je dobra kada si sam, a losa kada je interakcija sa drugim ljudima u pitanju. Ili obrnuto. Sve u svemu to je po meni prava SSZa, i zao mi je sto sam to tek sada uvideo a trebao sam prvo a pisem o ovome. Za kraj bi rekao samo, da rutina ne treba da nas ubije nego da nam pomogne. Dobili smo puno sa njom, nemoj da uprskamo, isto kao is a planetom zemljom, negujmo je, ne silujmo je!
Dial up
Prosao je i cetvrti dan agonije, i u moju kucu se ponovo vratio internet. Ako je nesto moj svakodnevni zivot onda je to on. Samo sam na ovom primeru mogao da zakljucim da se skidam polako is a te droge. Napravio sam i mali socioloski test, pravio sam se kao da ne znam sta se dogodja u kuci (da nema ne net, ni keva, ni cale, ni burazer) i ispalo je odlicno. O rezultatima nesto kasnije.
Moj prvi kontakt sa internetom je bio ne znam koje godine, ali recimo drugi razred osnovne, do tada sam vec cesto visio u prvom otvorenom LAN klubu u Zemunu, i vrlo sam ponosan na to, jer je to bilo kao da je napal bomba pala u kraj, i uvek je sa posebnim osecanjem spomenem kad neko spomene neke kasnije igraonice koej su se pojavile. Tu nije bilo internet, nego samo igrice. Bili smo navuceni kao indijanci. Bili smo redovni, nas par, znali smo vec radnike, i njihovu prijateljicu na koju sam se lozio koja je blejala tu. Jbt kako je bila drugacija od sivila tog vremena, ali iskreno ne moram da je vidim nesto, nek mi stoji takva u glavi kakvom je pamtim. Cekali smo u 7 ujutru, ispred da se otvorio da bi mogli da igramo mozda cak i Simse ponekad! Konacno, ne moras vise da cekas da te pozove ortak koji ima kompjuter nego mozes kad hoces!
Prvo sto sam ukucao na guglu da bi pretrazio nesto, svoj prvi enter koji sam lupio, je bilo moje ime i prezime. Glup klinacki trip iz ove perspektive, pa onda svojih roditelja, pa priajtelja, pa nastavnika, pa omiljenog fudbalera, itd. Internet at his best! Onakav kakav treba da bude. Nazalost odmah taj dan sam saznao da ima i druga strana medalje. Da tako zaglavljen po prvi put na internetu, sam zaboravio na vazan trening na Kalemegdanu, pa se keva bas naljutila…
Tema interneta, i ako gledamo siru sliku, uopste celog kompjutera, je jako cudna. Konacno sam docekao dan da mogu da peckam oca sto igra igrice. Da, cale redovno ulazi kod mene u sobu oko 11 ujutru da bi citao ‘’Dnevni Avaz’’ i sve pot parolom ‘’Samo spavaj!’’. Danas sam ga u ocaju video da instalira igricu neku. Trazio sam medju starim diskovima neku muziku staru za kola, neki stari rep da se tripujemo dok se vozimo, a zateko sam caleta kako ceprka po njima dok instalira neku pilotsku igricu. Covek koji do pre dve godine nije mogao da upali kompjuter. On je ovaj nestanak podneo mozda najteze. Iako je cesto putovao tokom ova 4 dana, svaki slobodan trenutak bi iskoristio da me pita sta se desava sa internetom, i sta cu poduzeti povodom njega.
Keva sa druge strane, zna da barata sa kompom, tek nekih godinu dana, i ona oseca da joj fali, ali vise je zbog burazera mladjeg zvala nekog lika komsiju da dodje i popravi. Ne gotivim ga, odlicno nisam ni bio tu, samo dosao na gotovo. Burazer je nesto zagrizeniji, po tom pitanju pa je i njemu bila frka. Pogotovo kad me je video kako na terasi sa lap topom uspevam da pustim nesto sa youtuba, dosao je kao oparen da izivid sta se desava. Ja sam za wireless izvalio tek drugog dana, ali morao sam se izvijati na otovrene delove stana, gde je hladno i neugodno, pa sam odradjivao ono sto sam morao i odma odlazio nazad u sobu. Jednom sam samo otisoa u internet caffe. Citao sam knjige, ucio za kolokvijume, vidjao se sa drustvom. Prelezao sam sve kompjuterske bolesti, ako se neko izigrao to sam bio ja. Jedan od onih koji iz trip napise pismu urednicku casopisa ‘’Gamer’’ i uspostavi odlican odnos sa njim(i dalje se secam odlicne parole koju su imali –MI BI SAMO DA SE IGRAMO--), pa onda preko kupovine i hrvatskog pandama nasem casopisu, pa do besplatne pretplate na ScreenFun zbog najbolje slike koju sam napravio u igricama. To je to. Nema vise. Imam jednu igricu na kompu, i samo 4 sajta koja okrecem, nema ih vise 50 kao nekad. Mislim da sam duzim nizom godina izvalio kako treba koristiit internet, i da mi je to velika prednost, oni koji se kasnije navuku zavrse ko moj cale.
Inace, po sto je u internom razgovoru sa jednim od asistenata spomenut forum parapshilogija, voleo bi da zakljucim da je sa tim forumom zatvoreno jedno poglavlje u internet istorji Srbije. Posle nje, nema vise jednog foruma koji je bio toliko svestran i zanimljiv. Kada se zna da tu najvise ljudi pise kao otpadnici sa b92 foruma, onda stvari postaju jasnije. Fejsbuk je sve unistio. Kolko je i doneo. Forumi su pukli, ili su na ivici egzistencije, mada sa ponosom mogu da kazem da dobar rad na forumu se itekako isplati, da na forumu moje navijacke grupe na kome sam bio admin, napravio sam forum od 300 ljudi bitnih iz cele zemlje koji su razmenjivali utiske, na kraju je i famozno primirje na njemu predlozeno. Vise nisam tu admin.
Myspace i forumi su bili najbolje doba. Fejs je otvorio sirom vrata ludilu. Svi su isti pred ‘’tajmlajnom’’ i ljudima, i svaka budala ima jednaki glas. Sve se deli u tri grupe ljudi: Oni koji su skapirali internet, oni do pola, i oni koji nisu. Vec gledamo kako se revolucije dizu preko internet, kako covek danas za dan na internetu sazna isto kolko i covek pre 200 ili 100 godina za ceo zivot! Novinarstvo je dovedeno na najnize grane ikada pojavom interneta, nema vise autorski tekstova, sve je copy-paste, pisac(ili onaj sto kopira necije redove) nema pojma o cemu se radi u tekst, truje obicne ljude informacijama koje nije proverio, o kojima nista ne zna, i stvara neko iskrivljeno javno mnjenje.
Za kraj ne znam sta reci, borimo se socilozi protiv ovoga, ne dajmo da preovladaju neki novi salonski sociolozi, iz fotelje. Kao sto sam rekao na jednom od predavanja kod asistenta Dejana citirajuci Beogradski sindikat: ‘’Aj izadji malo napolje, tamo gde je akcija, da vidis pravu stvarnost van novinski redakcija.’’ Mogao bi jos dosta pisati i razlagati ovu temu, ali mislim das am licnim primerima dobro objasnio ceo trip internet vidjen iz mojih ociju, jako inace dobra socioloska tema, gde ne znam da li ima nekih radova na tu temu, ail bi bilo odlicno kad bi neko ko bi to radio napravio paralelu sa onim autorom, sociologom, koji je pisao o televiziju i tako necemu, isto iz SSTa radjen lik.
Da li ce se zivot jednog dana meriti pre i posle youtube-a? Kako bi izgleda bleje da youtubea nema? Kako bi se povezali razni ljudi da nema fejsbuka? Koliko beba ne bi bilo rodjeno da ga nema? Da li je na snazi internet revolucija?
Moj prvi kontakt sa internetom je bio ne znam koje godine, ali recimo drugi razred osnovne, do tada sam vec cesto visio u prvom otvorenom LAN klubu u Zemunu, i vrlo sam ponosan na to, jer je to bilo kao da je napal bomba pala u kraj, i uvek je sa posebnim osecanjem spomenem kad neko spomene neke kasnije igraonice koej su se pojavile. Tu nije bilo internet, nego samo igrice. Bili smo navuceni kao indijanci. Bili smo redovni, nas par, znali smo vec radnike, i njihovu prijateljicu na koju sam se lozio koja je blejala tu. Jbt kako je bila drugacija od sivila tog vremena, ali iskreno ne moram da je vidim nesto, nek mi stoji takva u glavi kakvom je pamtim. Cekali smo u 7 ujutru, ispred da se otvorio da bi mogli da igramo mozda cak i Simse ponekad! Konacno, ne moras vise da cekas da te pozove ortak koji ima kompjuter nego mozes kad hoces!
Prvo sto sam ukucao na guglu da bi pretrazio nesto, svoj prvi enter koji sam lupio, je bilo moje ime i prezime. Glup klinacki trip iz ove perspektive, pa onda svojih roditelja, pa priajtelja, pa nastavnika, pa omiljenog fudbalera, itd. Internet at his best! Onakav kakav treba da bude. Nazalost odmah taj dan sam saznao da ima i druga strana medalje. Da tako zaglavljen po prvi put na internetu, sam zaboravio na vazan trening na Kalemegdanu, pa se keva bas naljutila…
Tema interneta, i ako gledamo siru sliku, uopste celog kompjutera, je jako cudna. Konacno sam docekao dan da mogu da peckam oca sto igra igrice. Da, cale redovno ulazi kod mene u sobu oko 11 ujutru da bi citao ‘’Dnevni Avaz’’ i sve pot parolom ‘’Samo spavaj!’’. Danas sam ga u ocaju video da instalira igricu neku. Trazio sam medju starim diskovima neku muziku staru za kola, neki stari rep da se tripujemo dok se vozimo, a zateko sam caleta kako ceprka po njima dok instalira neku pilotsku igricu. Covek koji do pre dve godine nije mogao da upali kompjuter. On je ovaj nestanak podneo mozda najteze. Iako je cesto putovao tokom ova 4 dana, svaki slobodan trenutak bi iskoristio da me pita sta se desava sa internetom, i sta cu poduzeti povodom njega.
Keva sa druge strane, zna da barata sa kompom, tek nekih godinu dana, i ona oseca da joj fali, ali vise je zbog burazera mladjeg zvala nekog lika komsiju da dodje i popravi. Ne gotivim ga, odlicno nisam ni bio tu, samo dosao na gotovo. Burazer je nesto zagrizeniji, po tom pitanju pa je i njemu bila frka. Pogotovo kad me je video kako na terasi sa lap topom uspevam da pustim nesto sa youtuba, dosao je kao oparen da izivid sta se desava. Ja sam za wireless izvalio tek drugog dana, ali morao sam se izvijati na otovrene delove stana, gde je hladno i neugodno, pa sam odradjivao ono sto sam morao i odma odlazio nazad u sobu. Jednom sam samo otisoa u internet caffe. Citao sam knjige, ucio za kolokvijume, vidjao se sa drustvom. Prelezao sam sve kompjuterske bolesti, ako se neko izigrao to sam bio ja. Jedan od onih koji iz trip napise pismu urednicku casopisa ‘’Gamer’’ i uspostavi odlican odnos sa njim(i dalje se secam odlicne parole koju su imali –MI BI SAMO DA SE IGRAMO--), pa onda preko kupovine i hrvatskog pandama nasem casopisu, pa do besplatne pretplate na ScreenFun zbog najbolje slike koju sam napravio u igricama. To je to. Nema vise. Imam jednu igricu na kompu, i samo 4 sajta koja okrecem, nema ih vise 50 kao nekad. Mislim da sam duzim nizom godina izvalio kako treba koristiit internet, i da mi je to velika prednost, oni koji se kasnije navuku zavrse ko moj cale.
Inace, po sto je u internom razgovoru sa jednim od asistenata spomenut forum parapshilogija, voleo bi da zakljucim da je sa tim forumom zatvoreno jedno poglavlje u internet istorji Srbije. Posle nje, nema vise jednog foruma koji je bio toliko svestran i zanimljiv. Kada se zna da tu najvise ljudi pise kao otpadnici sa b92 foruma, onda stvari postaju jasnije. Fejsbuk je sve unistio. Kolko je i doneo. Forumi su pukli, ili su na ivici egzistencije, mada sa ponosom mogu da kazem da dobar rad na forumu se itekako isplati, da na forumu moje navijacke grupe na kome sam bio admin, napravio sam forum od 300 ljudi bitnih iz cele zemlje koji su razmenjivali utiske, na kraju je i famozno primirje na njemu predlozeno. Vise nisam tu admin.
Myspace i forumi su bili najbolje doba. Fejs je otvorio sirom vrata ludilu. Svi su isti pred ‘’tajmlajnom’’ i ljudima, i svaka budala ima jednaki glas. Sve se deli u tri grupe ljudi: Oni koji su skapirali internet, oni do pola, i oni koji nisu. Vec gledamo kako se revolucije dizu preko internet, kako covek danas za dan na internetu sazna isto kolko i covek pre 200 ili 100 godina za ceo zivot! Novinarstvo je dovedeno na najnize grane ikada pojavom interneta, nema vise autorski tekstova, sve je copy-paste, pisac(ili onaj sto kopira necije redove) nema pojma o cemu se radi u tekst, truje obicne ljude informacijama koje nije proverio, o kojima nista ne zna, i stvara neko iskrivljeno javno mnjenje.
Za kraj ne znam sta reci, borimo se socilozi protiv ovoga, ne dajmo da preovladaju neki novi salonski sociolozi, iz fotelje. Kao sto sam rekao na jednom od predavanja kod asistenta Dejana citirajuci Beogradski sindikat: ‘’Aj izadji malo napolje, tamo gde je akcija, da vidis pravu stvarnost van novinski redakcija.’’ Mogao bi jos dosta pisati i razlagati ovu temu, ali mislim das am licnim primerima dobro objasnio ceo trip internet vidjen iz mojih ociju, jako inace dobra socioloska tema, gde ne znam da li ima nekih radova na tu temu, ail bi bilo odlicno kad bi neko ko bi to radio napravio paralelu sa onim autorom, sociologom, koji je pisao o televiziju i tako necemu, isto iz SSTa radjen lik.
Da li ce se zivot jednog dana meriti pre i posle youtube-a? Kako bi izgleda bleje da youtubea nema? Kako bi se povezali razni ljudi da nema fejsbuka? Koliko beba ne bi bilo rodjeno da ga nema? Da li je na snazi internet revolucija?
Komsije oce da me pljasnu
Iako kao što sam moguće napomenuo u 99% slučajeva pišem uveče, sada je 10:57 a ja pišem dnevnik. Inspiracija ne bira. Došao sam kasno oko 4 ujutru, i upalio film od tri sata koji nisam mogao više da odlažem(bio je zreo za gledanje), tako da sam dočekao 7 ujutru ''na nogama'' i otišao kod babe na kafu. Ni tad nisam otišao u krevet, nego na prvu jutarnju cigaru u parkić(kod babe je zabranjeno pušenje). Upali sam pljugu, a igra je mogla da krene.
Prošla je prvo baka Rada kojoj sam se već javio dok sam silazio do parka, ali opet sam joj se javio i dobacio kako je vredna, nasmejala se i nastavila. Jedna od onih komšija koji su apsolutno ravnodušni prema vama. Dok sam je gledao kako odlazi prema mojim komšijama koji ne znaju za mene, tj uličnim prodavcima svega i svačega od Pan erotike do uljane lampe, prošao je moj bivši profesor likovnog, nije mi se javio. Jedan od onih komšija koji me ne gotive. Imao je zavoj na ruci, pa nek me čik opet ne voli. Odlučih nešto da pojedem i hodajući ka pekari, sretoh omiljenu prodavačicu sladoleda. Ruskinju staru 60ak godina, upadljive sede frizure ''na juriš'' i šminke. Izgrlili smo se ko rod rođeni i ispričasmo, al ne kupih sladoled, nisam imao i za burek i za kapri. Često bacimo spike o Rusiji, Jesenjinu, Putinu ili Kurnjikovoj. Ovo gore vam je prva podela komšija, tj oni koji vas vole, oni koji ne, i oni ravnodušni. Iznenada se pojavila i druga podela, po mestu stanovanja. Moram svrstati baka Radu u grupu komšija jer živi kod mene u zgradi od kada znam za sebe, ali i ostale komšije koje ne žive kod mene u zgradi moram nazvati komšijama. Oni klošari na klupama, to su moje komšije! Dobro nekad mi je loše kad vidim jednu klošarku kako se presvlači bez jedne noge pred decom na ljuljaškama, ali ispunjava sve uslove za komšiju. Meni je postlaa komšinica i jedna devojka što je počela od skora da radi na trafici u kraju. Mnogo slatka, 86o ja mislim, ovih dana kujem paklen plan da joj gurnem novčanicu sa brojem telefona, mojoj komšinici, ko će kome... Na kraju moram da naglasim da prijatelja koji sad živi na NBGDu i dalje oslovljavam sa komšom kad god ga sretnem, tako i na četu fejsbuka ili porukama. Uvek smo bili komše, tako da je i to dokaz da mesto prebivališta ne igra igru u ovoj podeli.
Komšije su moj svakodnevni život, ali onaj pravi. Ljude koje znaš ceo život, a oni te znaju kad si još jeo sline i skupljao puževe. (nisam radio ni jedno ni drugo) Većinom me zbog porodice najviše gotive, jer moj deda je bio veliko vojno lice pa sam baš pre neki dan našao zapisničarski dnevnik mog dede u vreme kada je bio predsednik kućnog saveta. Ono je za mene komunistički manifest, kako je to moj deda vodio. Sa upisivanjem svih članova, izglasavanjem kvoruma, dnevnim redom, zapisivanje toka dijaloga među stanarima itd. Tako da ne trošim papir vi zamislite kakav je ostatak porodice, i kako nas gledaju ostale komšije. I oni koji su me voleli, vole me i danas. Jeste da zaista će se teško desiti da neko u ulazu nosi kese a ja da ne skočim dole i pomognem(nekad sam za to dobijao pare sad ništa), i teško će se desiti da se nekome ne javim (bio meni poznat ili ne). Oni koji su ravnodušni prema vama, često su takvi svojom krivicom, recimo 60% slučajeva su oni ti koji zaokupljeni svojom glavom često će samo promrmrati u bradu ''Drdan'' i nastaviti. Jako mi je smešna igra koju igram sa svojim košijom koji neverovatnom koincidencijom izlazi iz svog stana uvek kada i ja, a skoro se doselio, i on je primetio da se viđamo 10 puta na dan, ali uvek sve fer kulturno, i tako u nedogled... E sad oni koji vas mrze, verovatno imaju razlog za to. E sad pošto ja znam kolko treba davati mrvice svog života komšiluku, nemaju zašta da me mrze. Gledam ni da ne blejim u svom kraju, da kažem klincima da kad šaraju izbegavaju moj kraj itd, kao neki dobri duh Kasper. Tako mi je jedna komšinica, Kubanka koja predaje Španski na filološkom, jednom rekla kako joj je žao, što joj na zgradi piše ''Džon je varka glasajte za Marka''(jedna od retkih stvari koje sam pisao na zgradi), kako joj je žao što neko svako veče piša u jedan mali haustor kod njenog prozora(ne radim to baš tako često, ali desi se jednom pijan u mesec dana da me mrzi da se penjam kod mene na sprat, ali jako retko ipak), i poslednje što je dala kao primedbu je da joj smetaju patike okačene na valjda telefosnke kablove u vazduhu(naravno ortak i ja zakačili). Tako da sa komšilukom morate oprezno igrati i gledati kolko im imformacijama dajete, sad sam sa tom Kubankom u sjajnim odnosima, super se uvek ispričamo kad se vidimo, sad mi je rekla da ima neki opak trač o nemoj sa Filozofskog fakulteta, pa kad ispriča pišem vam u sl dnevniku.
Inače moja zgrada je postala ''panoptikon'' i napokon dobila pečat toga. Pre uvođenja kamere, komšije su mogle da vas špijuniraju iz dnevne sobe, jer svaki stan ima terasu, ali je ova igra podignuta na viši nivo uvođenjem kamerice. Kad su penzioneri stajali na terasama, prozorima i krili se između veša, da vide koga je to mali Inđić dovoe u svoje dvorište, nisam znao da se borim protiv toga, ali sada se svom silinom borim protiv ljudi koji su tu kameru shvaitli kao Velikom brata, edicija komšiluk, uživo 00 24. Pokažem uvek srednji prst ka kameri čim ulazim u zgradu, pa čik nek mi neko kaže nešto zbog toga, odma će dobiti kontra pitanje što bulji po ceo dan gledajući ko ulazi i sa kim. Tako da sam cele te igre morali pobednik JA, jer sam još dok je to uvođenje bilo u planu došao na sastanak stanara i postavio pitanje: Ko sumnja u svoju decu? Pobednik sam u toj igri jer živim na poslednjem spratu i mogu da ih sve vidim i šta rade, ko baca kupus gde ne treba, ko baca žar u kontiš, ko nemajući ništa pametniej da radi sedi na klupi i čeka žrtvu kojoj bi mogao ili mogla da ispriča poslednju epizodu Sulejmana ili Parova ne Hepi televiziji. Mogu da vidim i nafurane klinkice iz kraja kako se vraćaju sa pijace u njihovim ''kostimima'', tigrasti duks, trenerkica, one odvratne čizmice, er maks i naočare za sunce dok pada kiša, i njihove majke sa njima, sumorne žene, iznurenog lica, sve u crnom.
Ovo će razumeti samo neko ko živi u zgradama kao što je moja, gde se gajila ta kultura špijuniranja, i biranja budućih komšija. Neko kome se desilo da mu se iskezi komša a onda na kvranu mu izbuši loptu, misilm da bi mogao dobar krimi roman da smislim o mojoj zgradi. Čak imamo i jednu muslimansku porodicu, koja prodaje farmerke na pijaci, svi su sjajni sa njima, kupuju farmerke kod njih (moj ćale je čak dobio i popust od čitavih 50 dinara!) a onda čujem moju babu kako ih ogovara pa se smorim.
Moj komšiluk, jedno veliko ludilo, sastavljeno iz milion malih ludila.
Prošla je prvo baka Rada kojoj sam se već javio dok sam silazio do parka, ali opet sam joj se javio i dobacio kako je vredna, nasmejala se i nastavila. Jedna od onih komšija koji su apsolutno ravnodušni prema vama. Dok sam je gledao kako odlazi prema mojim komšijama koji ne znaju za mene, tj uličnim prodavcima svega i svačega od Pan erotike do uljane lampe, prošao je moj bivši profesor likovnog, nije mi se javio. Jedan od onih komšija koji me ne gotive. Imao je zavoj na ruci, pa nek me čik opet ne voli. Odlučih nešto da pojedem i hodajući ka pekari, sretoh omiljenu prodavačicu sladoleda. Ruskinju staru 60ak godina, upadljive sede frizure ''na juriš'' i šminke. Izgrlili smo se ko rod rođeni i ispričasmo, al ne kupih sladoled, nisam imao i za burek i za kapri. Često bacimo spike o Rusiji, Jesenjinu, Putinu ili Kurnjikovoj. Ovo gore vam je prva podela komšija, tj oni koji vas vole, oni koji ne, i oni ravnodušni. Iznenada se pojavila i druga podela, po mestu stanovanja. Moram svrstati baka Radu u grupu komšija jer živi kod mene u zgradi od kada znam za sebe, ali i ostale komšije koje ne žive kod mene u zgradi moram nazvati komšijama. Oni klošari na klupama, to su moje komšije! Dobro nekad mi je loše kad vidim jednu klošarku kako se presvlači bez jedne noge pred decom na ljuljaškama, ali ispunjava sve uslove za komšiju. Meni je postlaa komšinica i jedna devojka što je počela od skora da radi na trafici u kraju. Mnogo slatka, 86o ja mislim, ovih dana kujem paklen plan da joj gurnem novčanicu sa brojem telefona, mojoj komšinici, ko će kome... Na kraju moram da naglasim da prijatelja koji sad živi na NBGDu i dalje oslovljavam sa komšom kad god ga sretnem, tako i na četu fejsbuka ili porukama. Uvek smo bili komše, tako da je i to dokaz da mesto prebivališta ne igra igru u ovoj podeli.
Komšije su moj svakodnevni život, ali onaj pravi. Ljude koje znaš ceo život, a oni te znaju kad si još jeo sline i skupljao puževe. (nisam radio ni jedno ni drugo) Većinom me zbog porodice najviše gotive, jer moj deda je bio veliko vojno lice pa sam baš pre neki dan našao zapisničarski dnevnik mog dede u vreme kada je bio predsednik kućnog saveta. Ono je za mene komunistički manifest, kako je to moj deda vodio. Sa upisivanjem svih članova, izglasavanjem kvoruma, dnevnim redom, zapisivanje toka dijaloga među stanarima itd. Tako da ne trošim papir vi zamislite kakav je ostatak porodice, i kako nas gledaju ostale komšije. I oni koji su me voleli, vole me i danas. Jeste da zaista će se teško desiti da neko u ulazu nosi kese a ja da ne skočim dole i pomognem(nekad sam za to dobijao pare sad ništa), i teško će se desiti da se nekome ne javim (bio meni poznat ili ne). Oni koji su ravnodušni prema vama, često su takvi svojom krivicom, recimo 60% slučajeva su oni ti koji zaokupljeni svojom glavom često će samo promrmrati u bradu ''Drdan'' i nastaviti. Jako mi je smešna igra koju igram sa svojim košijom koji neverovatnom koincidencijom izlazi iz svog stana uvek kada i ja, a skoro se doselio, i on je primetio da se viđamo 10 puta na dan, ali uvek sve fer kulturno, i tako u nedogled... E sad oni koji vas mrze, verovatno imaju razlog za to. E sad pošto ja znam kolko treba davati mrvice svog života komšiluku, nemaju zašta da me mrze. Gledam ni da ne blejim u svom kraju, da kažem klincima da kad šaraju izbegavaju moj kraj itd, kao neki dobri duh Kasper. Tako mi je jedna komšinica, Kubanka koja predaje Španski na filološkom, jednom rekla kako joj je žao, što joj na zgradi piše ''Džon je varka glasajte za Marka''(jedna od retkih stvari koje sam pisao na zgradi), kako joj je žao što neko svako veče piša u jedan mali haustor kod njenog prozora(ne radim to baš tako često, ali desi se jednom pijan u mesec dana da me mrzi da se penjam kod mene na sprat, ali jako retko ipak), i poslednje što je dala kao primedbu je da joj smetaju patike okačene na valjda telefosnke kablove u vazduhu(naravno ortak i ja zakačili). Tako da sa komšilukom morate oprezno igrati i gledati kolko im imformacijama dajete, sad sam sa tom Kubankom u sjajnim odnosima, super se uvek ispričamo kad se vidimo, sad mi je rekla da ima neki opak trač o nemoj sa Filozofskog fakulteta, pa kad ispriča pišem vam u sl dnevniku.
Inače moja zgrada je postala ''panoptikon'' i napokon dobila pečat toga. Pre uvođenja kamere, komšije su mogle da vas špijuniraju iz dnevne sobe, jer svaki stan ima terasu, ali je ova igra podignuta na viši nivo uvođenjem kamerice. Kad su penzioneri stajali na terasama, prozorima i krili se između veša, da vide koga je to mali Inđić dovoe u svoje dvorište, nisam znao da se borim protiv toga, ali sada se svom silinom borim protiv ljudi koji su tu kameru shvaitli kao Velikom brata, edicija komšiluk, uživo 00 24. Pokažem uvek srednji prst ka kameri čim ulazim u zgradu, pa čik nek mi neko kaže nešto zbog toga, odma će dobiti kontra pitanje što bulji po ceo dan gledajući ko ulazi i sa kim. Tako da sam cele te igre morali pobednik JA, jer sam još dok je to uvođenje bilo u planu došao na sastanak stanara i postavio pitanje: Ko sumnja u svoju decu? Pobednik sam u toj igri jer živim na poslednjem spratu i mogu da ih sve vidim i šta rade, ko baca kupus gde ne treba, ko baca žar u kontiš, ko nemajući ništa pametniej da radi sedi na klupi i čeka žrtvu kojoj bi mogao ili mogla da ispriča poslednju epizodu Sulejmana ili Parova ne Hepi televiziji. Mogu da vidim i nafurane klinkice iz kraja kako se vraćaju sa pijace u njihovim ''kostimima'', tigrasti duks, trenerkica, one odvratne čizmice, er maks i naočare za sunce dok pada kiša, i njihove majke sa njima, sumorne žene, iznurenog lica, sve u crnom.
Ovo će razumeti samo neko ko živi u zgradama kao što je moja, gde se gajila ta kultura špijuniranja, i biranja budućih komšija. Neko kome se desilo da mu se iskezi komša a onda na kvranu mu izbuši loptu, misilm da bi mogao dobar krimi roman da smislim o mojoj zgradi. Čak imamo i jednu muslimansku porodicu, koja prodaje farmerke na pijaci, svi su sjajni sa njima, kupuju farmerke kod njih (moj ćale je čak dobio i popust od čitavih 50 dinara!) a onda čujem moju babu kako ih ogovara pa se smorim.
Moj komšiluk, jedno veliko ludilo, sastavljeno iz milion malih ludila.
Aj ti. Ne, aj ti.
Posle već dva pokušaja da bez ikakve literature pišem sociološke dnevnike, u trećem delu ću pokušati da objasnim altrusitičko ponašanje uz njenu pomoć, negde ću se usaglašavati sa njom(što je za mene loše jer uvek želim da napišem nešto novo), negde ću je kritikovati a negde davati primere iz mog života. Pa da krenemo...
Prvo što je zanimljivo reći je da tek od 60ih godina prošlog veka, se altrusitičko ponašanje počelo empirijski izučavati. Mnogo je više bilo istraživanja agresivnog ponašanja kod ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se želi pomoći drugome.Već na početku dolazimo do možda krucijalnog pitanja zašto je tako. Da li su ljudi mislili, da je altruističko ponašanje nešto normalno i prirodno, ili je po meni realnije objašnjenje, da ljudi koji diktiraju šta će se čuti a šta neće (istraživači, mediji) nesiugurni u sebe, žele da prikažu drugim devijantnu osobu dobijajući tako neki kredibilitet i društvenu prihvaćenost okruženja po kojoj je taj istraživač jedna jako moralna osoba koja pritom želi da ide dalje i objasni i one ''zaludne ljude''. Tako da tek od 60ih isplivavaju teme NE pomaganja, neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama pa čak i u smrtnoj opasnosti. Ono našta ću se ja osvrnuti u ovom radu je to od čega to zavisi.
Dva sociologa koja su prva počela da rade na ovom polju (Latane i Darli) su došli do zaključka da je gubljenje moralnih normi posledica života u velikim gradovima i u savremenom svetu. Po meni, ovo je možda samo 5% celokupne slike, ali ipak pošto su oni bili prvi koji su se upustili u koštac sa ovim problemom, ne treba im se zameriti. Drugo objašnjenje koje su ponudili je bilo da ljudi hrane malog sadistu u sebi gledajući tuđe stradanje. Nažalost ovome ne mogu da dam ni 1% odgovoara na ovo pitanje, jer sadista u vama nikada nije mali. Jako često želim da pišem o sadisti iz mog komšiluka. Ali on posle ludih godina, gde je jurio da napravi nekome nešto zlo, sada se emancipovao i učiniće sve da stvori uslove u kome će se to zlo pojaviti bez njegovog aktivnog učešća. On će ako vi padnete na ulici, stati i smejati se na sav glas(posle jednog slučaja gde smo mu pogledima rekli da se ne smeje nikako, bio je jako tužan i odlučio je da se više nikada ne uzdržava), ali ipak to je samo jedan primer sadiste, njih nema puno, i zbog toga ova teorija ne da ne pije vodu, nego je nije ni srknula. Treći i konačno najpredvidljiviji odgovor je da su krivi mediji, nasilje na televiziji, kupovina deci puki i tome slično, i da mediji konastano plasiraju nasilje pa da to na ljude počinje da utiče kao svakodnevna pojava. Što je po meni gluost, jer zaista mislim da niko ne misli da ono što vidi na filmu ili igrici misli da je stvarno. Ovde pričamo o stvarnim ljudima, pravom gušenju ili krvi i pravim scenama.
Takođe ova 2 istraživača su pokušala da se bave i uzrocima ne pomaganja ljudima u teškim situacijama. Došli su do zaključka da su jedina dva uzroka nepomagnja, pod a) ocena da je situacija manje ozbiljna od onog što jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima. Vraćajući se jednom ja mislim iz Lučana ili tako nekud, našao sam se na autoputu sa 4 moja prijatelja, a pored nas su stajala kola okrenuta naglavačke i zakucana za bankinu. Još nije bilo nikoga tu, a mi smo prošli velikom brzinom. Šoferovo rezonovanje je bilo da je telo već odneto i da se čeka šlep služba, ostali su ćutali, samo sam ja hteo da se vratimo.Nikad nećemo saznati ko je bio u pravu. Uzrok pod b) je da čak i kad pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odgovoran za ono što se događa. Dakle klimava pretpostavka je da su ljudi spremniji da pomognu kada su sami nego kada su sa drugim. Nekoliko je razloga za to, jer se većinom rezonuje da su i ostali toliko odgovorni da pomognu koliko i ti, i što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju publiku, i da je nepomaganje prirodno ponašanje i da bi se neko drugačije moglo posmatrati kao neprikladno. U Požarevcu na jednoj fudbalskoj utkamici, lokalna pijanica, koju ne želite ni da dotaknete je pala u nesvest, ja sam bio prekoputa na tribini da bi imao što bolji ugao snimanja, i zapazio sam se da se odjednom oko nekoga pravi krug. Niko nije prišao da pipne puls ili tako nešto nego je alarmirana policija pa je čovek odvezen u bolnicu. Jako sam bio ljut zbog toga, pa sam na kraju naterao moralnom pridikom jednog prijatelja da zove svaki dan bolnicu u Požarevcu da vidi da li je čoveku bolje. (Inače taj čovek je junak mega hit klipa na jutjubu Dženifer Lopez u Knez Mihajlovoj ako želite da vidite o kome se radi). Moguće da pored ova dva razloga postoji još neki, ali daljom analizom samo ova dva, dobijamo još bolju sliku ovog fenomena. Sigurno da su i faktori kao što su: pol, klasna pripadnost (opet ovaj bradonja i njegove klase), određene lične osobine, poznanstvo sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevolji, veoma bitni u dopuni ove dve teorije. Dolazimo na kraju i do toga da mogućnost pomaganja zavisi i od veličine mesta u kojoj se živi, ali ja sumnjam u to. U prilog ove dopune izneću primer kada smo ja i moja tri prijatelja našli novčanik u našem kraju. Onako lep, ženski, stoji na asfaltu. Niko ga ne diže, svi ga gledamo. Ja ćutim, a dva prijatelja, nagovarju trećeg najmlađeg i najneintegrisanijeg u naše gruštvo da ga podigne. On odbija, i prepiremo se još par minuta. Na kraju ga ipak podiže, a u tom trenutku ispada 20ak malih ikona iz njega. Sad su one na podu, naravno da nama trojici ne pada na pamet da ih skupimo, mlađani drugar ih skuplja ali ja nisam zadovoljan njegovim skupljanjem, već polako gubim pribranost. Na kraju smo izvalili da nema para, našli ličnu kartu otišli da vraitmo ženi ali nikog nije bilo, pokucali kod komšije koji nije hteo da uzme novčanik ne znajući tobož da nismo nešto uzeli iz njega, pa sam zalupio ta vrata i dao drugom komšiji.
Kažu da altrustičko ponašanje sadrži tri karakteristike . Pod a) uživljavanje u psihičko stanje drugoga. Pod b) očekivanje neke nagrade za svoj postupak i pod c) vlastito zadovoljstvo. Ja gledam da ne razmišljam ovome gore dok pomažem istrenirao sam se snagom volje da ću skočiti za bilo koga koliko god laka ili teška situacija bila, od nošenja kesa uz sprat do nošenja čoveka u nesvesti na rukama. Mogu da kažem da mi je jako drago što se u literaturi savetuje da se vežba razbijanje dvoumljenja kod ovih situacija, i ja sa bez čitanja toga raskrstio sa tim, i držim se toga. Od onih sitnih altrustičkih stvari, kao što je davanje para ciganu u autobusu dok ostali gledajute kao da si mu prodao heroin, do toga da ću sledeći put sigurno naterati vozaća da okrene kola ako primetimo sličnu situaciju kao što sam naveo.
Prvo što je zanimljivo reći je da tek od 60ih godina prošlog veka, se altrusitičko ponašanje počelo empirijski izučavati. Mnogo je više bilo istraživanja agresivnog ponašanja kod ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se želi pomoći drugome.Već na početku dolazimo do možda krucijalnog pitanja zašto je tako. Da li su ljudi mislili, da je altruističko ponašanje nešto normalno i prirodno, ili je po meni realnije objašnjenje, da ljudi koji diktiraju šta će se čuti a šta neće (istraživači, mediji) nesiugurni u sebe, žele da prikažu drugim devijantnu osobu dobijajući tako neki kredibilitet i društvenu prihvaćenost okruženja po kojoj je taj istraživač jedna jako moralna osoba koja pritom želi da ide dalje i objasni i one ''zaludne ljude''. Tako da tek od 60ih isplivavaju teme NE pomaganja, neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama pa čak i u smrtnoj opasnosti. Ono našta ću se ja osvrnuti u ovom radu je to od čega to zavisi.
Dva sociologa koja su prva počela da rade na ovom polju (Latane i Darli) su došli do zaključka da je gubljenje moralnih normi posledica života u velikim gradovima i u savremenom svetu. Po meni, ovo je možda samo 5% celokupne slike, ali ipak pošto su oni bili prvi koji su se upustili u koštac sa ovim problemom, ne treba im se zameriti. Drugo objašnjenje koje su ponudili je bilo da ljudi hrane malog sadistu u sebi gledajući tuđe stradanje. Nažalost ovome ne mogu da dam ni 1% odgovoara na ovo pitanje, jer sadista u vama nikada nije mali. Jako često želim da pišem o sadisti iz mog komšiluka. Ali on posle ludih godina, gde je jurio da napravi nekome nešto zlo, sada se emancipovao i učiniće sve da stvori uslove u kome će se to zlo pojaviti bez njegovog aktivnog učešća. On će ako vi padnete na ulici, stati i smejati se na sav glas(posle jednog slučaja gde smo mu pogledima rekli da se ne smeje nikako, bio je jako tužan i odlučio je da se više nikada ne uzdržava), ali ipak to je samo jedan primer sadiste, njih nema puno, i zbog toga ova teorija ne da ne pije vodu, nego je nije ni srknula. Treći i konačno najpredvidljiviji odgovor je da su krivi mediji, nasilje na televiziji, kupovina deci puki i tome slično, i da mediji konastano plasiraju nasilje pa da to na ljude počinje da utiče kao svakodnevna pojava. Što je po meni gluost, jer zaista mislim da niko ne misli da ono što vidi na filmu ili igrici misli da je stvarno. Ovde pričamo o stvarnim ljudima, pravom gušenju ili krvi i pravim scenama.
Takođe ova 2 istraživača su pokušala da se bave i uzrocima ne pomaganja ljudima u teškim situacijama. Došli su do zaključka da su jedina dva uzroka nepomagnja, pod a) ocena da je situacija manje ozbiljna od onog što jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima. Vraćajući se jednom ja mislim iz Lučana ili tako nekud, našao sam se na autoputu sa 4 moja prijatelja, a pored nas su stajala kola okrenuta naglavačke i zakucana za bankinu. Još nije bilo nikoga tu, a mi smo prošli velikom brzinom. Šoferovo rezonovanje je bilo da je telo već odneto i da se čeka šlep služba, ostali su ćutali, samo sam ja hteo da se vratimo.Nikad nećemo saznati ko je bio u pravu. Uzrok pod b) je da čak i kad pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odgovoran za ono što se događa. Dakle klimava pretpostavka je da su ljudi spremniji da pomognu kada su sami nego kada su sa drugim. Nekoliko je razloga za to, jer se većinom rezonuje da su i ostali toliko odgovorni da pomognu koliko i ti, i što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju publiku, i da je nepomaganje prirodno ponašanje i da bi se neko drugačije moglo posmatrati kao neprikladno. U Požarevcu na jednoj fudbalskoj utkamici, lokalna pijanica, koju ne želite ni da dotaknete je pala u nesvest, ja sam bio prekoputa na tribini da bi imao što bolji ugao snimanja, i zapazio sam se da se odjednom oko nekoga pravi krug. Niko nije prišao da pipne puls ili tako nešto nego je alarmirana policija pa je čovek odvezen u bolnicu. Jako sam bio ljut zbog toga, pa sam na kraju naterao moralnom pridikom jednog prijatelja da zove svaki dan bolnicu u Požarevcu da vidi da li je čoveku bolje. (Inače taj čovek je junak mega hit klipa na jutjubu Dženifer Lopez u Knez Mihajlovoj ako želite da vidite o kome se radi). Moguće da pored ova dva razloga postoji još neki, ali daljom analizom samo ova dva, dobijamo još bolju sliku ovog fenomena. Sigurno da su i faktori kao što su: pol, klasna pripadnost (opet ovaj bradonja i njegove klase), određene lične osobine, poznanstvo sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevolji, veoma bitni u dopuni ove dve teorije. Dolazimo na kraju i do toga da mogućnost pomaganja zavisi i od veličine mesta u kojoj se živi, ali ja sumnjam u to. U prilog ove dopune izneću primer kada smo ja i moja tri prijatelja našli novčanik u našem kraju. Onako lep, ženski, stoji na asfaltu. Niko ga ne diže, svi ga gledamo. Ja ćutim, a dva prijatelja, nagovarju trećeg najmlađeg i najneintegrisanijeg u naše gruštvo da ga podigne. On odbija, i prepiremo se još par minuta. Na kraju ga ipak podiže, a u tom trenutku ispada 20ak malih ikona iz njega. Sad su one na podu, naravno da nama trojici ne pada na pamet da ih skupimo, mlađani drugar ih skuplja ali ja nisam zadovoljan njegovim skupljanjem, već polako gubim pribranost. Na kraju smo izvalili da nema para, našli ličnu kartu otišli da vraitmo ženi ali nikog nije bilo, pokucali kod komšije koji nije hteo da uzme novčanik ne znajući tobož da nismo nešto uzeli iz njega, pa sam zalupio ta vrata i dao drugom komšiji.
Kažu da altrustičko ponašanje sadrži tri karakteristike . Pod a) uživljavanje u psihičko stanje drugoga. Pod b) očekivanje neke nagrade za svoj postupak i pod c) vlastito zadovoljstvo. Ja gledam da ne razmišljam ovome gore dok pomažem istrenirao sam se snagom volje da ću skočiti za bilo koga koliko god laka ili teška situacija bila, od nošenja kesa uz sprat do nošenja čoveka u nesvesti na rukama. Mogu da kažem da mi je jako drago što se u literaturi savetuje da se vežba razbijanje dvoumljenja kod ovih situacija, i ja sa bez čitanja toga raskrstio sa tim, i držim se toga. Od onih sitnih altrustičkih stvari, kao što je davanje para ciganu u autobusu dok ostali gledajute kao da si mu prodao heroin, do toga da ću sledeći put sigurno naterati vozaća da okrene kola ako primetimo sličnu situaciju kao što sam naveo.
Prolazi i javljanje
Apsolutno sam siguran da smo na nekom od prethodnih predavanja spominjali nekog sociologa i njegovu priču o ljudskom mimoilaženju na ulicama i naravno uz to i javljanju ili pozdravljanju, pa i onaj odličan eksperiment koji je sproveo isto neki student kad se nije javljao komšiluku. Mada ne znam zašto sam ovako započeo uvod kad mi tok misli uopšte nije išao ovako(valjda sam hteo da kažem kako sam bio budan na predavanju i kako ovo što pišem šatro ima veze sa sociologijom).
Elem, kao što je rečeno na tom predavanju išla je teorija da svaki čovek ima svoju, ajde recimo ''auru'' koju drugi čovek oseća i ne želi da mu je remeti, ili ako je već remeti moraće da započne rečenicu sa ''izvini''. Te aure definitivno postoje jer ih i ja osećam. Recimo da me svakodnevnom životu ne može ništa toliko iznervirati kao nepoštovanje tuđe aure. Opsujem jednom nedeljno nekog naglas sigurno zbog toga, što ne gleda gde ide, a uz to 10 puta na dan u sebi. Ne iz mog nekog sadističkog hira da moram opsovati, nego ja zaista pazim o tuđim aurama! Ako neko ide biciklom, nosi neke torbe, gitaru ili ko zna već šta ili samo hoda pravilno zamišljenom putanjom ispoštovaću i više nego što trebam! Evo iz iskustva ću vam reći ko su najslabija karika u tom lancu. Studenti posle predavanja(muškarci 70% i žene u 30%): Osećaju se kao da su upravo osvojili Mont Everest, pogotovo na našem fakultetu, svi stoje kod ulaznih vrata!!! Ali svi! A zbog čega je to tako, zbog čega se oni prave super kul urbanima, opuštenima i lakim na stajanju na putu drugim ljudima? Jer nema onog koji ga je mučio u srednjoj, nema mame da mu mahne i pita da li je oprao zube jutros, pa misli da može da blokira ceo fakultet i kada nije plenum. Drugi primer koji je takođe očigledan je ljubav ljudi prema izlozima(20% muškarci i žene 80%): Ne moraš biti doktor nauka da bi kapirao da je odnos žena i cipela nešto posebno. Sećam se jednom(pre moje soc katarze) sedeo sam u kolima i čekao picu ili tako nešto, a kola su bila parkirana ispred nekog izloga u kome su bile ženske italijanske cipele. Svaka druga žena je stala da ih pogleda, kad sam to primetio, rekao sam svojim prijateljima, i onda smo svi nastavili obrok u kolima i nastavili sa posmatranjem i prognozama koja će zastati pred izlogom a koja ne. Da ne dužim sad, u onoj ulici u koju se spustiš kad izađeš od Đure Jakšića na dole, jako su uzani trotoari, a što je najgore od Zelenog venca do te ulice te vodi semafor koji drži po 90 sekundi, i onda kad nagrne raja kroz te uske ulice da juri i da se gura.. A onda u toj uskoj ulici neko otvori ''seknd hend'' radnju sve sa izlogom u kome su cipele napolju i neka žena redovno stoji i zagleda ih. Zar to nije direktno kršenje tuđih aura, ili čisto odsustvo mozga u tom trenutku?
Priča sa javljanjem je meni nekako primamljivija i ne znam verovatno ju je takođe neko spomenuo od sociologa ali ja to nisam uhvatio. Daću sebi slobodu u sledećim redovima da se postavim kao sociolog koji piše baš takvu teoriju(da bi to barem na kratko ličilo na soc dnevnik).
Imamo dve vrste ljudi. Oni koji pojačavaju svest o aurama i oni koji je gube, prilikom sretanja i prepoznavanja određene osobe u svakodnevnom životu. Znači imamo prvu grupu ljudi (definitivno me ovaj stil pisanja ubija, započeo sam u početku rečenicu sa ''znate ono'' a na kraju sam napisao ''znači imamo'' morao sam ovo da primetim i zapišem), znači prva grupa ljudi koja će vas gledati prvo dobranih 10 sekundi dok ne vidi da je vidite, da bi smogla hrabrost da vam probije auru bez onog ''izvini'' kao što je prof Spasić navela. I drugu grupu ljudi koja načisto gube kompas kad vas vide, i krše još 5 drugih auri dok ne naruše i šestu, tj vašu. E da, imamo i treću varijantu, kad se neko pravi da vi ne postojite, ili da vaša aura uopšte nije tu. E to je najsmešnije, onaj fazon kad stojiš sa nekim prijateljem a njemu prilazi neko treću pruža ruku započinje konverzaciju sa njim a pravi se da tebe ne vidi. (udeo žena po mom iskustvu 65%, muškaraca 35% verovatno ima veze sa sigurnošću). To se više ni u igrici Sims ne dešava, da tako neko dođe a ne pozdravi se svim ljudima u okruženju i interakciji, a setite se Sima 1 ako ste to ikada igrali, Sims i njegov prijatelj Sims su u interakciji, prilazi treći Sims i prekida razgovor, ovaj Sims što sada nije u interakciji, prekršta ruke maše rukom u znak nekog nedostatka, pa onda on prekida interakciju ovo dvoje i tako u krug. Ja to ne shvatam i naravno to nikada ne radim, ali mi je interesantno da onda namerno buljim u tu osobu sve dok konačno ''zapazi'' i mene. Naravno još gora je scena, ako se znate sa tom osobom, u gsp-u na primer i sretnu se pogledi na milioniti deo sekunde, a onda se kasnije pogledom traži nešto po telefonu, ili prsti postanu odjednom jako interesantni, ili jednostavno vas zove vozač pa odete u prednji deo autobusa.
E sad najzanimljivij deo koji sam ja zapazio, ili aspekt kako vam je draže. U javljanju na relaciji podređeni-nadređeni, ili recimo student-profesor. Zašto je tabu nekim profesorima da se rukuju sa svojim studentima, i zašto je tabu studentima da pruže ruku profesorima, da li stvarno smatraju da time narušavaju aure druge osobe? Nemojte mi samo reći da ne vidite da se to dešava i da toga ima. Meni je žao što na fakultetu nisam pronašo niti jednog profesora ili asistenta, skojim bi mogao kao u osnovnoj i srednjoj da se pozdravim ''bacanjem petaka'' ili sa nekom rečenicom ''Ooo de si lepi?''. Ali i to je preterivanje kada iznesem realnu činjenicu da se studenti i profesori koji se viđaju godinama svake nedelje, ne rukuju niti jednom. O nekom poljupcu u obraz sa nekom profesorkom ili asistentkinjom mogu samo da sanjam, što i činim, ali zar ne bi bilo sjajno kad bi se to desilo, mislim ja bi se istopio i sigurno bio jako srećan, prvo bio bih srećan što je oboren veliki tabu u mojoj glavi, drugo bi se istopio što sam uvek voleo profesorke (često su se druga deca šalila na moj račun zato što su mi se sviđale učiteljice, pa sam onda jednom CENZURISANO). Dokaz da je to i dalje veliki tabu i da je ta realcija profesor-student i dalje nešto nepremostivo, sam dobio u srednjoj školi, kada je jedan od mojih profesora udaren i tako raskrvavljene usne otišao do zbornice, sutradan su dolazili razni profesori i prolazili tim hodnikom i pokazivali na palu krv, i uzvikivali: Ovo je profesorska krv! Kao da se ona razlikuje od moje ili bilo čije ostale. Ajde sad da ne budi da se držim samo školskim primerima reći ću i ono kad je proslavljeni golgeter Marko Pantelić dok je igrao za zvezdu prilikom pozdravljanja sa igračima i sudijama na centru poljubio u obraz sudiju da je dobio suspenziju od 3 meča! E sad da li je to krekerizam(znate koju sam hteo reč) ili šta drugo?
Elem, kao što je rečeno na tom predavanju išla je teorija da svaki čovek ima svoju, ajde recimo ''auru'' koju drugi čovek oseća i ne želi da mu je remeti, ili ako je već remeti moraće da započne rečenicu sa ''izvini''. Te aure definitivno postoje jer ih i ja osećam. Recimo da me svakodnevnom životu ne može ništa toliko iznervirati kao nepoštovanje tuđe aure. Opsujem jednom nedeljno nekog naglas sigurno zbog toga, što ne gleda gde ide, a uz to 10 puta na dan u sebi. Ne iz mog nekog sadističkog hira da moram opsovati, nego ja zaista pazim o tuđim aurama! Ako neko ide biciklom, nosi neke torbe, gitaru ili ko zna već šta ili samo hoda pravilno zamišljenom putanjom ispoštovaću i više nego što trebam! Evo iz iskustva ću vam reći ko su najslabija karika u tom lancu. Studenti posle predavanja(muškarci 70% i žene u 30%): Osećaju se kao da su upravo osvojili Mont Everest, pogotovo na našem fakultetu, svi stoje kod ulaznih vrata!!! Ali svi! A zbog čega je to tako, zbog čega se oni prave super kul urbanima, opuštenima i lakim na stajanju na putu drugim ljudima? Jer nema onog koji ga je mučio u srednjoj, nema mame da mu mahne i pita da li je oprao zube jutros, pa misli da može da blokira ceo fakultet i kada nije plenum. Drugi primer koji je takođe očigledan je ljubav ljudi prema izlozima(20% muškarci i žene 80%): Ne moraš biti doktor nauka da bi kapirao da je odnos žena i cipela nešto posebno. Sećam se jednom(pre moje soc katarze) sedeo sam u kolima i čekao picu ili tako nešto, a kola su bila parkirana ispred nekog izloga u kome su bile ženske italijanske cipele. Svaka druga žena je stala da ih pogleda, kad sam to primetio, rekao sam svojim prijateljima, i onda smo svi nastavili obrok u kolima i nastavili sa posmatranjem i prognozama koja će zastati pred izlogom a koja ne. Da ne dužim sad, u onoj ulici u koju se spustiš kad izađeš od Đure Jakšića na dole, jako su uzani trotoari, a što je najgore od Zelenog venca do te ulice te vodi semafor koji drži po 90 sekundi, i onda kad nagrne raja kroz te uske ulice da juri i da se gura.. A onda u toj uskoj ulici neko otvori ''seknd hend'' radnju sve sa izlogom u kome su cipele napolju i neka žena redovno stoji i zagleda ih. Zar to nije direktno kršenje tuđih aura, ili čisto odsustvo mozga u tom trenutku?
Priča sa javljanjem je meni nekako primamljivija i ne znam verovatno ju je takođe neko spomenuo od sociologa ali ja to nisam uhvatio. Daću sebi slobodu u sledećim redovima da se postavim kao sociolog koji piše baš takvu teoriju(da bi to barem na kratko ličilo na soc dnevnik).
Imamo dve vrste ljudi. Oni koji pojačavaju svest o aurama i oni koji je gube, prilikom sretanja i prepoznavanja određene osobe u svakodnevnom životu. Znači imamo prvu grupu ljudi (definitivno me ovaj stil pisanja ubija, započeo sam u početku rečenicu sa ''znate ono'' a na kraju sam napisao ''znači imamo'' morao sam ovo da primetim i zapišem), znači prva grupa ljudi koja će vas gledati prvo dobranih 10 sekundi dok ne vidi da je vidite, da bi smogla hrabrost da vam probije auru bez onog ''izvini'' kao što je prof Spasić navela. I drugu grupu ljudi koja načisto gube kompas kad vas vide, i krše još 5 drugih auri dok ne naruše i šestu, tj vašu. E da, imamo i treću varijantu, kad se neko pravi da vi ne postojite, ili da vaša aura uopšte nije tu. E to je najsmešnije, onaj fazon kad stojiš sa nekim prijateljem a njemu prilazi neko treću pruža ruku započinje konverzaciju sa njim a pravi se da tebe ne vidi. (udeo žena po mom iskustvu 65%, muškaraca 35% verovatno ima veze sa sigurnošću). To se više ni u igrici Sims ne dešava, da tako neko dođe a ne pozdravi se svim ljudima u okruženju i interakciji, a setite se Sima 1 ako ste to ikada igrali, Sims i njegov prijatelj Sims su u interakciji, prilazi treći Sims i prekida razgovor, ovaj Sims što sada nije u interakciji, prekršta ruke maše rukom u znak nekog nedostatka, pa onda on prekida interakciju ovo dvoje i tako u krug. Ja to ne shvatam i naravno to nikada ne radim, ali mi je interesantno da onda namerno buljim u tu osobu sve dok konačno ''zapazi'' i mene. Naravno još gora je scena, ako se znate sa tom osobom, u gsp-u na primer i sretnu se pogledi na milioniti deo sekunde, a onda se kasnije pogledom traži nešto po telefonu, ili prsti postanu odjednom jako interesantni, ili jednostavno vas zove vozač pa odete u prednji deo autobusa.
E sad najzanimljivij deo koji sam ja zapazio, ili aspekt kako vam je draže. U javljanju na relaciji podređeni-nadređeni, ili recimo student-profesor. Zašto je tabu nekim profesorima da se rukuju sa svojim studentima, i zašto je tabu studentima da pruže ruku profesorima, da li stvarno smatraju da time narušavaju aure druge osobe? Nemojte mi samo reći da ne vidite da se to dešava i da toga ima. Meni je žao što na fakultetu nisam pronašo niti jednog profesora ili asistenta, skojim bi mogao kao u osnovnoj i srednjoj da se pozdravim ''bacanjem petaka'' ili sa nekom rečenicom ''Ooo de si lepi?''. Ali i to je preterivanje kada iznesem realnu činjenicu da se studenti i profesori koji se viđaju godinama svake nedelje, ne rukuju niti jednom. O nekom poljupcu u obraz sa nekom profesorkom ili asistentkinjom mogu samo da sanjam, što i činim, ali zar ne bi bilo sjajno kad bi se to desilo, mislim ja bi se istopio i sigurno bio jako srećan, prvo bio bih srećan što je oboren veliki tabu u mojoj glavi, drugo bi se istopio što sam uvek voleo profesorke (često su se druga deca šalila na moj račun zato što su mi se sviđale učiteljice, pa sam onda jednom CENZURISANO). Dokaz da je to i dalje veliki tabu i da je ta realcija profesor-student i dalje nešto nepremostivo, sam dobio u srednjoj školi, kada je jedan od mojih profesora udaren i tako raskrvavljene usne otišao do zbornice, sutradan su dolazili razni profesori i prolazili tim hodnikom i pokazivali na palu krv, i uzvikivali: Ovo je profesorska krv! Kao da se ona razlikuje od moje ili bilo čije ostale. Ajde sad da ne budi da se držim samo školskim primerima reći ću i ono kad je proslavljeni golgeter Marko Pantelić dok je igrao za zvezdu prilikom pozdravljanja sa igračima i sudijama na centru poljubio u obraz sudiju da je dobio suspenziju od 3 meča! E sad da li je to krekerizam(znate koju sam hteo reč) ili šta drugo?
Umna vreva
Od ovog ''rada'' je i pocelo moje interesovanje za pisanje, pa je gre'ota da njega ne stavim i na blog prvog. Sledeci tekstovi su nastali kao zadatak na davno zavrsenom kursu na mom fakultetu.
Ovi redovi nastaju u gradskom saobraćajnom. Baš mi je bilo drago kad ste ga spomenuli.
Ja sam jedan od onih koji je isto tako počeo da ''diše sociološki'', barem ja to tako razumem. Prvi put kad sam to primetio, obratio sam se Veri Vratuši, ne znam ni zašto ni kako. Mislim znam kako, PM-om na onom njenom bednom sajtu. Odgovor je bio jako hladan i oštar, samo je falilo da pita da li sam pijan ili drogiran to pisao, ali me to nije sputalo da nastavim da istražujem šta mi se to dešava, da li ludim ili evoluiram? Moje sumnje u ovo prvo su se još više pojačale pre mesec dana, kada mi je jedan od bližih prijatelja rekao da ću poludeti u 30oj. I to sasvim ozbiljan. A on nije od onih licemernih ljudi koji bi to eto tek tako izgovorili.Jeste da je na malo na nižem stupnju obrazovanja od mene (24god, stručna srednja, prva godina Megatrenda – Megableje pa odustajanje zbog finansija kad je preuzeo porodicu na svoja pleća ponekad i sitni kriminalac zbog toga, navijač koji se jako visoko kotira u hijerarhiji), ali ipak čim ja se družim sa njim, dosta inteligentan dečko i prizeman. Dalje ništa ne znam, samo znam da se ova katarza ili ludilo pojačalo posle izučavanja socijalne psihologije, ako bi morao još bolje da lociram, onda na moru, u Budvi pri izučavanje iste. (Tolko o tome kolko mi se svideo predmet). Skoro je isto ponovila i koleginica sa filozofije Ljubica koju jako poštujem, samo je rekla da postajem šizofrenik.
Kao što rekoh ove redove sastavljam u gsp-u. Stojim na harmonici (ili gitari kako bi jedan prijatelj rekao), nigde nema dva prazna slobodna mesta, a gledam da ne dižem ljude da bi seo do prozora, objasniću posle i zašto. Tokom stajanja startuje me lik sa Milan Mačvan frizurom, koju sam naravno snimio čim sam zakoračio u bus, i pita me da li 84ka ide do venca, objašnjavam mu da ide i u tom trenu oslobađa se ono prvo duplo sedište u busu, gledam da li ga neko želi, prvi put, drugi put, treći, prodato, sedam i posmatram ljude kroz prozor na semaforu. Žena u kolima kao suvozač halapljivo jede svoju pljeskavicu, ne skidam pogled i keserim se. Ona primećuje, prekida obrok, prvo postiđena skida pogled, ali za sekund se smeje i ona i objašnjava vozaču šta se dešava. Pali se zeleno... Smejući se toj sceni u svojoj glavi zaboravljam svoju ulogu u autobusu, to je uloga švercera. Verujte meni je jako zanimljiva ta uloga, i pokušavam da je igram najbolje što umem. Na svakoj stanici tražim pogledom ljude sa onim kretenlukom oko vrata, sa isitm žarom kojim sa tražio upadljivije žute markere, ali pošto mi je glava čudnih misli puna, zaboravljam to da uradim a autobus lagano staje kod siv-a. I pored toga oko vrata, ti ljudi se prepoznaju na kilometar, kao što kad vidiš nekog znaš da radi na pijaci, tako i ja mogu da procenim ko je kontrolor a ko ne. Pored mene seda čovek 30ih godina, moguće jako da i dalje studira, fasickla u ruci, malo staromodni kaput (verovatno jer je to sada in), i priča očigledno sa nekim prijateljen telefonom. Ulaze ljudi i na ostala vrata, a ja sam opet do prozora, a to je mesto koje ne volim, jer je manevar za beg ako ne primetiš kontorlu i oni uđu jako sužen, znači imam i tu okolnost a i tu da nisam video ko je još ušao. Čujem otkucaj karte iza mene, PIP, osećam uzbuđenje, ne okrećem se, odaću se prelako a i nisam sam na sedištu. Još jedno otkucavanje karte, PIP. Ko je to malo sačekao pa tek otkucao svoju kartu a ja ne mogu da ga vidim! Na sreću nije bilo kontrolora i nastavljam put i dalje razmišljam o mojima koji me teraju da izvadim Bus plus ali ja to ne želim, putovanja će mi biti jako dosadnija.
Da li onda imam isti trip kao taj lik koga ste spominjali koji se nije javljao komšijama samo da bi doveo do neke reakcije? Jednostavno nikad im neću kupiti tu kartu i to je to, 30 puta su me navatavali i 30 puta sam se izvlačio, nekada bi samo vadio karte za kartanje i sprdao iste, nekada skakao ko spajdermen do vrata da bi mogoa da mu kažem čuveno: Idem samo do sledeće...
Pored svog ovog mog pisanija mislim da još nisam odgovorio na temu dnevnika, i to sociološkog. Morao sam da napišem ovaj uvod, da bi imali dobar uvid u unutrašnjost moje glave. Nadam se da ću sledeći put odgovoriti nekom doborm pričom, kojom bi dodao neku sociološku notu(već mi se par stvari vrzma po glavi).I ako ipak primećujem da postoji neka granica u ovom mom pisanju a hteo sam baš slobodno da pišem, na kraju krajeva ne želim da završim u zatvoru posle pisanja ovog dnevnika, niti bilo ko od mojih bližnjih, tako da ćete dobiti ok, stvaren priče, kojima će faliti neka sitnica koju ću sakriti. A i gledaću da pišem o lepim stvarima možda ponekad i čudnim. Ne znam samo da li je jedna strana dovoljna za taj posao. A verovatno i jeste.
Ovi redovi nastaju u gradskom saobraćajnom. Baš mi je bilo drago kad ste ga spomenuli.
Ja sam jedan od onih koji je isto tako počeo da ''diše sociološki'', barem ja to tako razumem. Prvi put kad sam to primetio, obratio sam se Veri Vratuši, ne znam ni zašto ni kako. Mislim znam kako, PM-om na onom njenom bednom sajtu. Odgovor je bio jako hladan i oštar, samo je falilo da pita da li sam pijan ili drogiran to pisao, ali me to nije sputalo da nastavim da istražujem šta mi se to dešava, da li ludim ili evoluiram? Moje sumnje u ovo prvo su se još više pojačale pre mesec dana, kada mi je jedan od bližih prijatelja rekao da ću poludeti u 30oj. I to sasvim ozbiljan. A on nije od onih licemernih ljudi koji bi to eto tek tako izgovorili.Jeste da je na malo na nižem stupnju obrazovanja od mene (24god, stručna srednja, prva godina Megatrenda – Megableje pa odustajanje zbog finansija kad je preuzeo porodicu na svoja pleća ponekad i sitni kriminalac zbog toga, navijač koji se jako visoko kotira u hijerarhiji), ali ipak čim ja se družim sa njim, dosta inteligentan dečko i prizeman. Dalje ništa ne znam, samo znam da se ova katarza ili ludilo pojačalo posle izučavanja socijalne psihologije, ako bi morao još bolje da lociram, onda na moru, u Budvi pri izučavanje iste. (Tolko o tome kolko mi se svideo predmet). Skoro je isto ponovila i koleginica sa filozofije Ljubica koju jako poštujem, samo je rekla da postajem šizofrenik.
Kao što rekoh ove redove sastavljam u gsp-u. Stojim na harmonici (ili gitari kako bi jedan prijatelj rekao), nigde nema dva prazna slobodna mesta, a gledam da ne dižem ljude da bi seo do prozora, objasniću posle i zašto. Tokom stajanja startuje me lik sa Milan Mačvan frizurom, koju sam naravno snimio čim sam zakoračio u bus, i pita me da li 84ka ide do venca, objašnjavam mu da ide i u tom trenu oslobađa se ono prvo duplo sedište u busu, gledam da li ga neko želi, prvi put, drugi put, treći, prodato, sedam i posmatram ljude kroz prozor na semaforu. Žena u kolima kao suvozač halapljivo jede svoju pljeskavicu, ne skidam pogled i keserim se. Ona primećuje, prekida obrok, prvo postiđena skida pogled, ali za sekund se smeje i ona i objašnjava vozaču šta se dešava. Pali se zeleno... Smejući se toj sceni u svojoj glavi zaboravljam svoju ulogu u autobusu, to je uloga švercera. Verujte meni je jako zanimljiva ta uloga, i pokušavam da je igram najbolje što umem. Na svakoj stanici tražim pogledom ljude sa onim kretenlukom oko vrata, sa isitm žarom kojim sa tražio upadljivije žute markere, ali pošto mi je glava čudnih misli puna, zaboravljam to da uradim a autobus lagano staje kod siv-a. I pored toga oko vrata, ti ljudi se prepoznaju na kilometar, kao što kad vidiš nekog znaš da radi na pijaci, tako i ja mogu da procenim ko je kontrolor a ko ne. Pored mene seda čovek 30ih godina, moguće jako da i dalje studira, fasickla u ruci, malo staromodni kaput (verovatno jer je to sada in), i priča očigledno sa nekim prijateljen telefonom. Ulaze ljudi i na ostala vrata, a ja sam opet do prozora, a to je mesto koje ne volim, jer je manevar za beg ako ne primetiš kontorlu i oni uđu jako sužen, znači imam i tu okolnost a i tu da nisam video ko je još ušao. Čujem otkucaj karte iza mene, PIP, osećam uzbuđenje, ne okrećem se, odaću se prelako a i nisam sam na sedištu. Još jedno otkucavanje karte, PIP. Ko je to malo sačekao pa tek otkucao svoju kartu a ja ne mogu da ga vidim! Na sreću nije bilo kontrolora i nastavljam put i dalje razmišljam o mojima koji me teraju da izvadim Bus plus ali ja to ne želim, putovanja će mi biti jako dosadnija.
Da li onda imam isti trip kao taj lik koga ste spominjali koji se nije javljao komšijama samo da bi doveo do neke reakcije? Jednostavno nikad im neću kupiti tu kartu i to je to, 30 puta su me navatavali i 30 puta sam se izvlačio, nekada bi samo vadio karte za kartanje i sprdao iste, nekada skakao ko spajdermen do vrata da bi mogoa da mu kažem čuveno: Idem samo do sledeće...
Pored svog ovog mog pisanija mislim da još nisam odgovorio na temu dnevnika, i to sociološkog. Morao sam da napišem ovaj uvod, da bi imali dobar uvid u unutrašnjost moje glave. Nadam se da ću sledeći put odgovoriti nekom doborm pričom, kojom bi dodao neku sociološku notu(već mi se par stvari vrzma po glavi).I ako ipak primećujem da postoji neka granica u ovom mom pisanju a hteo sam baš slobodno da pišem, na kraju krajeva ne želim da završim u zatvoru posle pisanja ovog dnevnika, niti bilo ko od mojih bližnjih, tako da ćete dobiti ok, stvaren priče, kojima će faliti neka sitnica koju ću sakriti. A i gledaću da pišem o lepim stvarima možda ponekad i čudnim. Ne znam samo da li je jedna strana dovoljna za taj posao. A verovatno i jeste.
Dragi gosti, dragi prijatelji...
Ovim recima je moj otac u vecini slucajeva, otpocinjao svoj monolog na slavi, pri proslavi nekog rodjendana ili tome slicnog... U to ime, tim recima i ja otvaram ovaj blog, blog o kome sam razmisljao jako dugo, da li ga otvarati i sve svoje misli baciti na njega, zureci da one stignu do vise ljudi, ne cekajuci trenutak da izadju mozda nekad u stampanom obliku.
Ipak posle pogibije lap-topa, odlucio sam da nekako povratim vecinu tekstova iz raznih inboxa i sentboxa i da konacno nadjem neko mesto gde ih mogu skladistiti. Drugi razloga je, da konacno mogu samo poslati link ljudima koji i bez ovog bloga vole moje pisanije, pa da na jednom mestu mogu imati sve u svakom trenutku za procitati.
U to ime, sad cu postaviti prvo sto mi padne pod kursor misa, a do nedelje se nadam da cu uspeti pronaci sve ikada poslato ikome, pa ce tu biti i isecci i nekih knjiga koje nisu ugledale svetlost dana, neke analize, poneka pesma mozda, i sve novo sto izadje iz mog mozga na ovu masnu tastaturu. (inace mislim da mi je jedna leptirica ziva vec upala u tastaturu, ali se izgleda predala, kada prislonim uvo tipkovnici, vise je ne cujem)
Srdacan pozdrav
Nikola Jestratijevic Lister
Ipak posle pogibije lap-topa, odlucio sam da nekako povratim vecinu tekstova iz raznih inboxa i sentboxa i da konacno nadjem neko mesto gde ih mogu skladistiti. Drugi razloga je, da konacno mogu samo poslati link ljudima koji i bez ovog bloga vole moje pisanije, pa da na jednom mestu mogu imati sve u svakom trenutku za procitati.
U to ime, sad cu postaviti prvo sto mi padne pod kursor misa, a do nedelje se nadam da cu uspeti pronaci sve ikada poslato ikome, pa ce tu biti i isecci i nekih knjiga koje nisu ugledale svetlost dana, neke analize, poneka pesma mozda, i sve novo sto izadje iz mog mozga na ovu masnu tastaturu. (inace mislim da mi je jedna leptirica ziva vec upala u tastaturu, ali se izgleda predala, kada prislonim uvo tipkovnici, vise je ne cujem)
Srdacan pozdrav
Nikola Jestratijevic Lister
Пријавите се на:
Постови (Atom)