Iako kao što sam moguće napomenuo u 99% slučajeva pišem uveče, sada je 10:57 a ja pišem dnevnik. Inspiracija ne bira. Došao sam kasno oko 4 ujutru, i upalio film od tri sata koji nisam mogao više da odlažem(bio je zreo za gledanje), tako da sam dočekao 7 ujutru ''na nogama'' i otišao kod babe na kafu. Ni tad nisam otišao u krevet, nego na prvu jutarnju cigaru u parkić(kod babe je zabranjeno pušenje). Upali sam pljugu, a igra je mogla da krene.
Prošla je prvo baka Rada kojoj sam se već javio dok sam silazio do parka, ali opet sam joj se javio i dobacio kako je vredna, nasmejala se i nastavila. Jedna od onih komšija koji su apsolutno ravnodušni prema vama. Dok sam je gledao kako odlazi prema mojim komšijama koji ne znaju za mene, tj uličnim prodavcima svega i svačega od Pan erotike do uljane lampe, prošao je moj bivši profesor likovnog, nije mi se javio. Jedan od onih komšija koji me ne gotive. Imao je zavoj na ruci, pa nek me čik opet ne voli. Odlučih nešto da pojedem i hodajući ka pekari, sretoh omiljenu prodavačicu sladoleda. Ruskinju staru 60ak godina, upadljive sede frizure ''na juriš'' i šminke. Izgrlili smo se ko rod rođeni i ispričasmo, al ne kupih sladoled, nisam imao i za burek i za kapri. Često bacimo spike o Rusiji, Jesenjinu, Putinu ili Kurnjikovoj. Ovo gore vam je prva podela komšija, tj oni koji vas vole, oni koji ne, i oni ravnodušni. Iznenada se pojavila i druga podela, po mestu stanovanja. Moram svrstati baka Radu u grupu komšija jer živi kod mene u zgradi od kada znam za sebe, ali i ostale komšije koje ne žive kod mene u zgradi moram nazvati komšijama. Oni klošari na klupama, to su moje komšije! Dobro nekad mi je loše kad vidim jednu klošarku kako se presvlači bez jedne noge pred decom na ljuljaškama, ali ispunjava sve uslove za komšiju. Meni je postlaa komšinica i jedna devojka što je počela od skora da radi na trafici u kraju. Mnogo slatka, 86o ja mislim, ovih dana kujem paklen plan da joj gurnem novčanicu sa brojem telefona, mojoj komšinici, ko će kome... Na kraju moram da naglasim da prijatelja koji sad živi na NBGDu i dalje oslovljavam sa komšom kad god ga sretnem, tako i na četu fejsbuka ili porukama. Uvek smo bili komše, tako da je i to dokaz da mesto prebivališta ne igra igru u ovoj podeli.
Komšije su moj svakodnevni život, ali onaj pravi. Ljude koje znaš ceo život, a oni te znaju kad si još jeo sline i skupljao puževe. (nisam radio ni jedno ni drugo) Većinom me zbog porodice najviše gotive, jer moj deda je bio veliko vojno lice pa sam baš pre neki dan našao zapisničarski dnevnik mog dede u vreme kada je bio predsednik kućnog saveta. Ono je za mene komunistički manifest, kako je to moj deda vodio. Sa upisivanjem svih članova, izglasavanjem kvoruma, dnevnim redom, zapisivanje toka dijaloga među stanarima itd. Tako da ne trošim papir vi zamislite kakav je ostatak porodice, i kako nas gledaju ostale komšije. I oni koji su me voleli, vole me i danas. Jeste da zaista će se teško desiti da neko u ulazu nosi kese a ja da ne skočim dole i pomognem(nekad sam za to dobijao pare sad ništa), i teško će se desiti da se nekome ne javim (bio meni poznat ili ne). Oni koji su ravnodušni prema vama, često su takvi svojom krivicom, recimo 60% slučajeva su oni ti koji zaokupljeni svojom glavom često će samo promrmrati u bradu ''Drdan'' i nastaviti. Jako mi je smešna igra koju igram sa svojim košijom koji neverovatnom koincidencijom izlazi iz svog stana uvek kada i ja, a skoro se doselio, i on je primetio da se viđamo 10 puta na dan, ali uvek sve fer kulturno, i tako u nedogled... E sad oni koji vas mrze, verovatno imaju razlog za to. E sad pošto ja znam kolko treba davati mrvice svog života komšiluku, nemaju zašta da me mrze. Gledam ni da ne blejim u svom kraju, da kažem klincima da kad šaraju izbegavaju moj kraj itd, kao neki dobri duh Kasper. Tako mi je jedna komšinica, Kubanka koja predaje Španski na filološkom, jednom rekla kako joj je žao, što joj na zgradi piše ''Džon je varka glasajte za Marka''(jedna od retkih stvari koje sam pisao na zgradi), kako joj je žao što neko svako veče piša u jedan mali haustor kod njenog prozora(ne radim to baš tako često, ali desi se jednom pijan u mesec dana da me mrzi da se penjam kod mene na sprat, ali jako retko ipak), i poslednje što je dala kao primedbu je da joj smetaju patike okačene na valjda telefosnke kablove u vazduhu(naravno ortak i ja zakačili). Tako da sa komšilukom morate oprezno igrati i gledati kolko im imformacijama dajete, sad sam sa tom Kubankom u sjajnim odnosima, super se uvek ispričamo kad se vidimo, sad mi je rekla da ima neki opak trač o nemoj sa Filozofskog fakulteta, pa kad ispriča pišem vam u sl dnevniku.
Inače moja zgrada je postala ''panoptikon'' i napokon dobila pečat toga. Pre uvođenja kamere, komšije su mogle da vas špijuniraju iz dnevne sobe, jer svaki stan ima terasu, ali je ova igra podignuta na viši nivo uvođenjem kamerice. Kad su penzioneri stajali na terasama, prozorima i krili se između veša, da vide koga je to mali Inđić dovoe u svoje dvorište, nisam znao da se borim protiv toga, ali sada se svom silinom borim protiv ljudi koji su tu kameru shvaitli kao Velikom brata, edicija komšiluk, uživo 00 24. Pokažem uvek srednji prst ka kameri čim ulazim u zgradu, pa čik nek mi neko kaže nešto zbog toga, odma će dobiti kontra pitanje što bulji po ceo dan gledajući ko ulazi i sa kim. Tako da sam cele te igre morali pobednik JA, jer sam još dok je to uvođenje bilo u planu došao na sastanak stanara i postavio pitanje: Ko sumnja u svoju decu? Pobednik sam u toj igri jer živim na poslednjem spratu i mogu da ih sve vidim i šta rade, ko baca kupus gde ne treba, ko baca žar u kontiš, ko nemajući ništa pametniej da radi sedi na klupi i čeka žrtvu kojoj bi mogao ili mogla da ispriča poslednju epizodu Sulejmana ili Parova ne Hepi televiziji. Mogu da vidim i nafurane klinkice iz kraja kako se vraćaju sa pijace u njihovim ''kostimima'', tigrasti duks, trenerkica, one odvratne čizmice, er maks i naočare za sunce dok pada kiša, i njihove majke sa njima, sumorne žene, iznurenog lica, sve u crnom.
Ovo će razumeti samo neko ko živi u zgradama kao što je moja, gde se gajila ta kultura špijuniranja, i biranja budućih komšija. Neko kome se desilo da mu se iskezi komša a onda na kvranu mu izbuši loptu, misilm da bi mogao dobar krimi roman da smislim o mojoj zgradi. Čak imamo i jednu muslimansku porodicu, koja prodaje farmerke na pijaci, svi su sjajni sa njima, kupuju farmerke kod njih (moj ćale je čak dobio i popust od čitavih 50 dinara!) a onda čujem moju babu kako ih ogovara pa se smorim.
Moj komšiluk, jedno veliko ludilo, sastavljeno iz milion malih ludila.
Prošla je prvo baka Rada kojoj sam se već javio dok sam silazio do parka, ali opet sam joj se javio i dobacio kako je vredna, nasmejala se i nastavila. Jedna od onih komšija koji su apsolutno ravnodušni prema vama. Dok sam je gledao kako odlazi prema mojim komšijama koji ne znaju za mene, tj uličnim prodavcima svega i svačega od Pan erotike do uljane lampe, prošao je moj bivši profesor likovnog, nije mi se javio. Jedan od onih komšija koji me ne gotive. Imao je zavoj na ruci, pa nek me čik opet ne voli. Odlučih nešto da pojedem i hodajući ka pekari, sretoh omiljenu prodavačicu sladoleda. Ruskinju staru 60ak godina, upadljive sede frizure ''na juriš'' i šminke. Izgrlili smo se ko rod rođeni i ispričasmo, al ne kupih sladoled, nisam imao i za burek i za kapri. Često bacimo spike o Rusiji, Jesenjinu, Putinu ili Kurnjikovoj. Ovo gore vam je prva podela komšija, tj oni koji vas vole, oni koji ne, i oni ravnodušni. Iznenada se pojavila i druga podela, po mestu stanovanja. Moram svrstati baka Radu u grupu komšija jer živi kod mene u zgradi od kada znam za sebe, ali i ostale komšije koje ne žive kod mene u zgradi moram nazvati komšijama. Oni klošari na klupama, to su moje komšije! Dobro nekad mi je loše kad vidim jednu klošarku kako se presvlači bez jedne noge pred decom na ljuljaškama, ali ispunjava sve uslove za komšiju. Meni je postlaa komšinica i jedna devojka što je počela od skora da radi na trafici u kraju. Mnogo slatka, 86o ja mislim, ovih dana kujem paklen plan da joj gurnem novčanicu sa brojem telefona, mojoj komšinici, ko će kome... Na kraju moram da naglasim da prijatelja koji sad živi na NBGDu i dalje oslovljavam sa komšom kad god ga sretnem, tako i na četu fejsbuka ili porukama. Uvek smo bili komše, tako da je i to dokaz da mesto prebivališta ne igra igru u ovoj podeli.
Komšije su moj svakodnevni život, ali onaj pravi. Ljude koje znaš ceo život, a oni te znaju kad si još jeo sline i skupljao puževe. (nisam radio ni jedno ni drugo) Većinom me zbog porodice najviše gotive, jer moj deda je bio veliko vojno lice pa sam baš pre neki dan našao zapisničarski dnevnik mog dede u vreme kada je bio predsednik kućnog saveta. Ono je za mene komunistički manifest, kako je to moj deda vodio. Sa upisivanjem svih članova, izglasavanjem kvoruma, dnevnim redom, zapisivanje toka dijaloga među stanarima itd. Tako da ne trošim papir vi zamislite kakav je ostatak porodice, i kako nas gledaju ostale komšije. I oni koji su me voleli, vole me i danas. Jeste da zaista će se teško desiti da neko u ulazu nosi kese a ja da ne skočim dole i pomognem(nekad sam za to dobijao pare sad ništa), i teško će se desiti da se nekome ne javim (bio meni poznat ili ne). Oni koji su ravnodušni prema vama, često su takvi svojom krivicom, recimo 60% slučajeva su oni ti koji zaokupljeni svojom glavom često će samo promrmrati u bradu ''Drdan'' i nastaviti. Jako mi je smešna igra koju igram sa svojim košijom koji neverovatnom koincidencijom izlazi iz svog stana uvek kada i ja, a skoro se doselio, i on je primetio da se viđamo 10 puta na dan, ali uvek sve fer kulturno, i tako u nedogled... E sad oni koji vas mrze, verovatno imaju razlog za to. E sad pošto ja znam kolko treba davati mrvice svog života komšiluku, nemaju zašta da me mrze. Gledam ni da ne blejim u svom kraju, da kažem klincima da kad šaraju izbegavaju moj kraj itd, kao neki dobri duh Kasper. Tako mi je jedna komšinica, Kubanka koja predaje Španski na filološkom, jednom rekla kako joj je žao, što joj na zgradi piše ''Džon je varka glasajte za Marka''(jedna od retkih stvari koje sam pisao na zgradi), kako joj je žao što neko svako veče piša u jedan mali haustor kod njenog prozora(ne radim to baš tako često, ali desi se jednom pijan u mesec dana da me mrzi da se penjam kod mene na sprat, ali jako retko ipak), i poslednje što je dala kao primedbu je da joj smetaju patike okačene na valjda telefosnke kablove u vazduhu(naravno ortak i ja zakačili). Tako da sa komšilukom morate oprezno igrati i gledati kolko im imformacijama dajete, sad sam sa tom Kubankom u sjajnim odnosima, super se uvek ispričamo kad se vidimo, sad mi je rekla da ima neki opak trač o nemoj sa Filozofskog fakulteta, pa kad ispriča pišem vam u sl dnevniku.
Inače moja zgrada je postala ''panoptikon'' i napokon dobila pečat toga. Pre uvođenja kamere, komšije su mogle da vas špijuniraju iz dnevne sobe, jer svaki stan ima terasu, ali je ova igra podignuta na viši nivo uvođenjem kamerice. Kad su penzioneri stajali na terasama, prozorima i krili se između veša, da vide koga je to mali Inđić dovoe u svoje dvorište, nisam znao da se borim protiv toga, ali sada se svom silinom borim protiv ljudi koji su tu kameru shvaitli kao Velikom brata, edicija komšiluk, uživo 00 24. Pokažem uvek srednji prst ka kameri čim ulazim u zgradu, pa čik nek mi neko kaže nešto zbog toga, odma će dobiti kontra pitanje što bulji po ceo dan gledajući ko ulazi i sa kim. Tako da sam cele te igre morali pobednik JA, jer sam još dok je to uvođenje bilo u planu došao na sastanak stanara i postavio pitanje: Ko sumnja u svoju decu? Pobednik sam u toj igri jer živim na poslednjem spratu i mogu da ih sve vidim i šta rade, ko baca kupus gde ne treba, ko baca žar u kontiš, ko nemajući ništa pametniej da radi sedi na klupi i čeka žrtvu kojoj bi mogao ili mogla da ispriča poslednju epizodu Sulejmana ili Parova ne Hepi televiziji. Mogu da vidim i nafurane klinkice iz kraja kako se vraćaju sa pijace u njihovim ''kostimima'', tigrasti duks, trenerkica, one odvratne čizmice, er maks i naočare za sunce dok pada kiša, i njihove majke sa njima, sumorne žene, iznurenog lica, sve u crnom.
Ovo će razumeti samo neko ko živi u zgradama kao što je moja, gde se gajila ta kultura špijuniranja, i biranja budućih komšija. Neko kome se desilo da mu se iskezi komša a onda na kvranu mu izbuši loptu, misilm da bi mogao dobar krimi roman da smislim o mojoj zgradi. Čak imamo i jednu muslimansku porodicu, koja prodaje farmerke na pijaci, svi su sjajni sa njima, kupuju farmerke kod njih (moj ćale je čak dobio i popust od čitavih 50 dinara!) a onda čujem moju babu kako ih ogovara pa se smorim.
Moj komšiluk, jedno veliko ludilo, sastavljeno iz milion malih ludila.
Нема коментара:
Постави коментар