Od ovog ''rada'' je i pocelo moje interesovanje za pisanje, pa je gre'ota da njega ne stavim i na blog prvog. Sledeci tekstovi su nastali kao zadatak na davno zavrsenom kursu na mom fakultetu.
Ovi redovi nastaju u gradskom saobraćajnom. Baš mi je bilo drago kad ste ga spomenuli.
Ja sam jedan od onih koji je isto tako počeo da ''diše sociološki'', barem ja to tako razumem. Prvi put kad sam to primetio, obratio sam se Veri Vratuši, ne znam ni zašto ni kako. Mislim znam kako, PM-om na onom njenom bednom sajtu. Odgovor je bio jako hladan i oštar, samo je falilo da pita da li sam pijan ili drogiran to pisao, ali me to nije sputalo da nastavim da istražujem šta mi se to dešava, da li ludim ili evoluiram? Moje sumnje u ovo prvo su se još više pojačale pre mesec dana, kada mi je jedan od bližih prijatelja rekao da ću poludeti u 30oj. I to sasvim ozbiljan. A on nije od onih licemernih ljudi koji bi to eto tek tako izgovorili.Jeste da je na malo na nižem stupnju obrazovanja od mene (24god, stručna srednja, prva godina Megatrenda – Megableje pa odustajanje zbog finansija kad je preuzeo porodicu na svoja pleća ponekad i sitni kriminalac zbog toga, navijač koji se jako visoko kotira u hijerarhiji), ali ipak čim ja se družim sa njim, dosta inteligentan dečko i prizeman. Dalje ništa ne znam, samo znam da se ova katarza ili ludilo pojačalo posle izučavanja socijalne psihologije, ako bi morao još bolje da lociram, onda na moru, u Budvi pri izučavanje iste. (Tolko o tome kolko mi se svideo predmet). Skoro je isto ponovila i koleginica sa filozofije Ljubica koju jako poštujem, samo je rekla da postajem šizofrenik.
Kao što rekoh ove redove sastavljam u gsp-u. Stojim na harmonici (ili gitari kako bi jedan prijatelj rekao), nigde nema dva prazna slobodna mesta, a gledam da ne dižem ljude da bi seo do prozora, objasniću posle i zašto. Tokom stajanja startuje me lik sa Milan Mačvan frizurom, koju sam naravno snimio čim sam zakoračio u bus, i pita me da li 84ka ide do venca, objašnjavam mu da ide i u tom trenu oslobađa se ono prvo duplo sedište u busu, gledam da li ga neko želi, prvi put, drugi put, treći, prodato, sedam i posmatram ljude kroz prozor na semaforu. Žena u kolima kao suvozač halapljivo jede svoju pljeskavicu, ne skidam pogled i keserim se. Ona primećuje, prekida obrok, prvo postiđena skida pogled, ali za sekund se smeje i ona i objašnjava vozaču šta se dešava. Pali se zeleno... Smejući se toj sceni u svojoj glavi zaboravljam svoju ulogu u autobusu, to je uloga švercera. Verujte meni je jako zanimljiva ta uloga, i pokušavam da je igram najbolje što umem. Na svakoj stanici tražim pogledom ljude sa onim kretenlukom oko vrata, sa isitm žarom kojim sa tražio upadljivije žute markere, ali pošto mi je glava čudnih misli puna, zaboravljam to da uradim a autobus lagano staje kod siv-a. I pored toga oko vrata, ti ljudi se prepoznaju na kilometar, kao što kad vidiš nekog znaš da radi na pijaci, tako i ja mogu da procenim ko je kontrolor a ko ne. Pored mene seda čovek 30ih godina, moguće jako da i dalje studira, fasickla u ruci, malo staromodni kaput (verovatno jer je to sada in), i priča očigledno sa nekim prijateljen telefonom. Ulaze ljudi i na ostala vrata, a ja sam opet do prozora, a to je mesto koje ne volim, jer je manevar za beg ako ne primetiš kontorlu i oni uđu jako sužen, znači imam i tu okolnost a i tu da nisam video ko je još ušao. Čujem otkucaj karte iza mene, PIP, osećam uzbuđenje, ne okrećem se, odaću se prelako a i nisam sam na sedištu. Još jedno otkucavanje karte, PIP. Ko je to malo sačekao pa tek otkucao svoju kartu a ja ne mogu da ga vidim! Na sreću nije bilo kontrolora i nastavljam put i dalje razmišljam o mojima koji me teraju da izvadim Bus plus ali ja to ne želim, putovanja će mi biti jako dosadnija.
Da li onda imam isti trip kao taj lik koga ste spominjali koji se nije javljao komšijama samo da bi doveo do neke reakcije? Jednostavno nikad im neću kupiti tu kartu i to je to, 30 puta su me navatavali i 30 puta sam se izvlačio, nekada bi samo vadio karte za kartanje i sprdao iste, nekada skakao ko spajdermen do vrata da bi mogoa da mu kažem čuveno: Idem samo do sledeće...
Pored svog ovog mog pisanija mislim da još nisam odgovorio na temu dnevnika, i to sociološkog. Morao sam da napišem ovaj uvod, da bi imali dobar uvid u unutrašnjost moje glave. Nadam se da ću sledeći put odgovoriti nekom doborm pričom, kojom bi dodao neku sociološku notu(već mi se par stvari vrzma po glavi).I ako ipak primećujem da postoji neka granica u ovom mom pisanju a hteo sam baš slobodno da pišem, na kraju krajeva ne želim da završim u zatvoru posle pisanja ovog dnevnika, niti bilo ko od mojih bližnjih, tako da ćete dobiti ok, stvaren priče, kojima će faliti neka sitnica koju ću sakriti. A i gledaću da pišem o lepim stvarima možda ponekad i čudnim. Ne znam samo da li je jedna strana dovoljna za taj posao. A verovatno i jeste.
Ovi redovi nastaju u gradskom saobraćajnom. Baš mi je bilo drago kad ste ga spomenuli.
Ja sam jedan od onih koji je isto tako počeo da ''diše sociološki'', barem ja to tako razumem. Prvi put kad sam to primetio, obratio sam se Veri Vratuši, ne znam ni zašto ni kako. Mislim znam kako, PM-om na onom njenom bednom sajtu. Odgovor je bio jako hladan i oštar, samo je falilo da pita da li sam pijan ili drogiran to pisao, ali me to nije sputalo da nastavim da istražujem šta mi se to dešava, da li ludim ili evoluiram? Moje sumnje u ovo prvo su se još više pojačale pre mesec dana, kada mi je jedan od bližih prijatelja rekao da ću poludeti u 30oj. I to sasvim ozbiljan. A on nije od onih licemernih ljudi koji bi to eto tek tako izgovorili.Jeste da je na malo na nižem stupnju obrazovanja od mene (24god, stručna srednja, prva godina Megatrenda – Megableje pa odustajanje zbog finansija kad je preuzeo porodicu na svoja pleća ponekad i sitni kriminalac zbog toga, navijač koji se jako visoko kotira u hijerarhiji), ali ipak čim ja se družim sa njim, dosta inteligentan dečko i prizeman. Dalje ništa ne znam, samo znam da se ova katarza ili ludilo pojačalo posle izučavanja socijalne psihologije, ako bi morao još bolje da lociram, onda na moru, u Budvi pri izučavanje iste. (Tolko o tome kolko mi se svideo predmet). Skoro je isto ponovila i koleginica sa filozofije Ljubica koju jako poštujem, samo je rekla da postajem šizofrenik.
Kao što rekoh ove redove sastavljam u gsp-u. Stojim na harmonici (ili gitari kako bi jedan prijatelj rekao), nigde nema dva prazna slobodna mesta, a gledam da ne dižem ljude da bi seo do prozora, objasniću posle i zašto. Tokom stajanja startuje me lik sa Milan Mačvan frizurom, koju sam naravno snimio čim sam zakoračio u bus, i pita me da li 84ka ide do venca, objašnjavam mu da ide i u tom trenu oslobađa se ono prvo duplo sedište u busu, gledam da li ga neko želi, prvi put, drugi put, treći, prodato, sedam i posmatram ljude kroz prozor na semaforu. Žena u kolima kao suvozač halapljivo jede svoju pljeskavicu, ne skidam pogled i keserim se. Ona primećuje, prekida obrok, prvo postiđena skida pogled, ali za sekund se smeje i ona i objašnjava vozaču šta se dešava. Pali se zeleno... Smejući se toj sceni u svojoj glavi zaboravljam svoju ulogu u autobusu, to je uloga švercera. Verujte meni je jako zanimljiva ta uloga, i pokušavam da je igram najbolje što umem. Na svakoj stanici tražim pogledom ljude sa onim kretenlukom oko vrata, sa isitm žarom kojim sa tražio upadljivije žute markere, ali pošto mi je glava čudnih misli puna, zaboravljam to da uradim a autobus lagano staje kod siv-a. I pored toga oko vrata, ti ljudi se prepoznaju na kilometar, kao što kad vidiš nekog znaš da radi na pijaci, tako i ja mogu da procenim ko je kontrolor a ko ne. Pored mene seda čovek 30ih godina, moguće jako da i dalje studira, fasickla u ruci, malo staromodni kaput (verovatno jer je to sada in), i priča očigledno sa nekim prijateljen telefonom. Ulaze ljudi i na ostala vrata, a ja sam opet do prozora, a to je mesto koje ne volim, jer je manevar za beg ako ne primetiš kontorlu i oni uđu jako sužen, znači imam i tu okolnost a i tu da nisam video ko je još ušao. Čujem otkucaj karte iza mene, PIP, osećam uzbuđenje, ne okrećem se, odaću se prelako a i nisam sam na sedištu. Još jedno otkucavanje karte, PIP. Ko je to malo sačekao pa tek otkucao svoju kartu a ja ne mogu da ga vidim! Na sreću nije bilo kontrolora i nastavljam put i dalje razmišljam o mojima koji me teraju da izvadim Bus plus ali ja to ne želim, putovanja će mi biti jako dosadnija.
Da li onda imam isti trip kao taj lik koga ste spominjali koji se nije javljao komšijama samo da bi doveo do neke reakcije? Jednostavno nikad im neću kupiti tu kartu i to je to, 30 puta su me navatavali i 30 puta sam se izvlačio, nekada bi samo vadio karte za kartanje i sprdao iste, nekada skakao ko spajdermen do vrata da bi mogoa da mu kažem čuveno: Idem samo do sledeće...
Pored svog ovog mog pisanija mislim da još nisam odgovorio na temu dnevnika, i to sociološkog. Morao sam da napišem ovaj uvod, da bi imali dobar uvid u unutrašnjost moje glave. Nadam se da ću sledeći put odgovoriti nekom doborm pričom, kojom bi dodao neku sociološku notu(već mi se par stvari vrzma po glavi).I ako ipak primećujem da postoji neka granica u ovom mom pisanju a hteo sam baš slobodno da pišem, na kraju krajeva ne želim da završim u zatvoru posle pisanja ovog dnevnika, niti bilo ko od mojih bližnjih, tako da ćete dobiti ok, stvaren priče, kojima će faliti neka sitnica koju ću sakriti. A i gledaću da pišem o lepim stvarima možda ponekad i čudnim. Ne znam samo da li je jedna strana dovoljna za taj posao. A verovatno i jeste.
Нема коментара:
Постави коментар