Posle već dva pokušaja da bez ikakve literature pišem sociološke dnevnike, u trećem delu ću pokušati da objasnim altrusitičko ponašanje uz njenu pomoć, negde ću se usaglašavati sa njom(što je za mene loše jer uvek želim da napišem nešto novo), negde ću je kritikovati a negde davati primere iz mog života. Pa da krenemo...
Prvo što je zanimljivo reći je da tek od 60ih godina prošlog veka, se altrusitičko ponašanje počelo empirijski izučavati. Mnogo je više bilo istraživanja agresivnog ponašanja kod ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se želi pomoći drugome.Već na početku dolazimo do možda krucijalnog pitanja zašto je tako. Da li su ljudi mislili, da je altruističko ponašanje nešto normalno i prirodno, ili je po meni realnije objašnjenje, da ljudi koji diktiraju šta će se čuti a šta neće (istraživači, mediji) nesiugurni u sebe, žele da prikažu drugim devijantnu osobu dobijajući tako neki kredibilitet i društvenu prihvaćenost okruženja po kojoj je taj istraživač jedna jako moralna osoba koja pritom želi da ide dalje i objasni i one ''zaludne ljude''. Tako da tek od 60ih isplivavaju teme NE pomaganja, neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama pa čak i u smrtnoj opasnosti. Ono našta ću se ja osvrnuti u ovom radu je to od čega to zavisi.
Dva sociologa koja su prva počela da rade na ovom polju (Latane i Darli) su došli do zaključka da je gubljenje moralnih normi posledica života u velikim gradovima i u savremenom svetu. Po meni, ovo je možda samo 5% celokupne slike, ali ipak pošto su oni bili prvi koji su se upustili u koštac sa ovim problemom, ne treba im se zameriti. Drugo objašnjenje koje su ponudili je bilo da ljudi hrane malog sadistu u sebi gledajući tuđe stradanje. Nažalost ovome ne mogu da dam ni 1% odgovoara na ovo pitanje, jer sadista u vama nikada nije mali. Jako često želim da pišem o sadisti iz mog komšiluka. Ali on posle ludih godina, gde je jurio da napravi nekome nešto zlo, sada se emancipovao i učiniće sve da stvori uslove u kome će se to zlo pojaviti bez njegovog aktivnog učešća. On će ako vi padnete na ulici, stati i smejati se na sav glas(posle jednog slučaja gde smo mu pogledima rekli da se ne smeje nikako, bio je jako tužan i odlučio je da se više nikada ne uzdržava), ali ipak to je samo jedan primer sadiste, njih nema puno, i zbog toga ova teorija ne da ne pije vodu, nego je nije ni srknula. Treći i konačno najpredvidljiviji odgovor je da su krivi mediji, nasilje na televiziji, kupovina deci puki i tome slično, i da mediji konastano plasiraju nasilje pa da to na ljude počinje da utiče kao svakodnevna pojava. Što je po meni gluost, jer zaista mislim da niko ne misli da ono što vidi na filmu ili igrici misli da je stvarno. Ovde pričamo o stvarnim ljudima, pravom gušenju ili krvi i pravim scenama.
Takođe ova 2 istraživača su pokušala da se bave i uzrocima ne pomaganja ljudima u teškim situacijama. Došli su do zaključka da su jedina dva uzroka nepomagnja, pod a) ocena da je situacija manje ozbiljna od onog što jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima. Vraćajući se jednom ja mislim iz Lučana ili tako nekud, našao sam se na autoputu sa 4 moja prijatelja, a pored nas su stajala kola okrenuta naglavačke i zakucana za bankinu. Još nije bilo nikoga tu, a mi smo prošli velikom brzinom. Šoferovo rezonovanje je bilo da je telo već odneto i da se čeka šlep služba, ostali su ćutali, samo sam ja hteo da se vratimo.Nikad nećemo saznati ko je bio u pravu. Uzrok pod b) je da čak i kad pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odgovoran za ono što se događa. Dakle klimava pretpostavka je da su ljudi spremniji da pomognu kada su sami nego kada su sa drugim. Nekoliko je razloga za to, jer se većinom rezonuje da su i ostali toliko odgovorni da pomognu koliko i ti, i što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju publiku, i da je nepomaganje prirodno ponašanje i da bi se neko drugačije moglo posmatrati kao neprikladno. U Požarevcu na jednoj fudbalskoj utkamici, lokalna pijanica, koju ne želite ni da dotaknete je pala u nesvest, ja sam bio prekoputa na tribini da bi imao što bolji ugao snimanja, i zapazio sam se da se odjednom oko nekoga pravi krug. Niko nije prišao da pipne puls ili tako nešto nego je alarmirana policija pa je čovek odvezen u bolnicu. Jako sam bio ljut zbog toga, pa sam na kraju naterao moralnom pridikom jednog prijatelja da zove svaki dan bolnicu u Požarevcu da vidi da li je čoveku bolje. (Inače taj čovek je junak mega hit klipa na jutjubu Dženifer Lopez u Knez Mihajlovoj ako želite da vidite o kome se radi). Moguće da pored ova dva razloga postoji još neki, ali daljom analizom samo ova dva, dobijamo još bolju sliku ovog fenomena. Sigurno da su i faktori kao što su: pol, klasna pripadnost (opet ovaj bradonja i njegove klase), određene lične osobine, poznanstvo sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevolji, veoma bitni u dopuni ove dve teorije. Dolazimo na kraju i do toga da mogućnost pomaganja zavisi i od veličine mesta u kojoj se živi, ali ja sumnjam u to. U prilog ove dopune izneću primer kada smo ja i moja tri prijatelja našli novčanik u našem kraju. Onako lep, ženski, stoji na asfaltu. Niko ga ne diže, svi ga gledamo. Ja ćutim, a dva prijatelja, nagovarju trećeg najmlađeg i najneintegrisanijeg u naše gruštvo da ga podigne. On odbija, i prepiremo se još par minuta. Na kraju ga ipak podiže, a u tom trenutku ispada 20ak malih ikona iz njega. Sad su one na podu, naravno da nama trojici ne pada na pamet da ih skupimo, mlađani drugar ih skuplja ali ja nisam zadovoljan njegovim skupljanjem, već polako gubim pribranost. Na kraju smo izvalili da nema para, našli ličnu kartu otišli da vraitmo ženi ali nikog nije bilo, pokucali kod komšije koji nije hteo da uzme novčanik ne znajući tobož da nismo nešto uzeli iz njega, pa sam zalupio ta vrata i dao drugom komšiji.
Kažu da altrustičko ponašanje sadrži tri karakteristike . Pod a) uživljavanje u psihičko stanje drugoga. Pod b) očekivanje neke nagrade za svoj postupak i pod c) vlastito zadovoljstvo. Ja gledam da ne razmišljam ovome gore dok pomažem istrenirao sam se snagom volje da ću skočiti za bilo koga koliko god laka ili teška situacija bila, od nošenja kesa uz sprat do nošenja čoveka u nesvesti na rukama. Mogu da kažem da mi je jako drago što se u literaturi savetuje da se vežba razbijanje dvoumljenja kod ovih situacija, i ja sa bez čitanja toga raskrstio sa tim, i držim se toga. Od onih sitnih altrustičkih stvari, kao što je davanje para ciganu u autobusu dok ostali gledajute kao da si mu prodao heroin, do toga da ću sledeći put sigurno naterati vozaća da okrene kola ako primetimo sličnu situaciju kao što sam naveo.
Prvo što je zanimljivo reći je da tek od 60ih godina prošlog veka, se altrusitičko ponašanje počelo empirijski izučavati. Mnogo je više bilo istraživanja agresivnog ponašanja kod ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se želi pomoći drugome.Već na početku dolazimo do možda krucijalnog pitanja zašto je tako. Da li su ljudi mislili, da je altruističko ponašanje nešto normalno i prirodno, ili je po meni realnije objašnjenje, da ljudi koji diktiraju šta će se čuti a šta neće (istraživači, mediji) nesiugurni u sebe, žele da prikažu drugim devijantnu osobu dobijajući tako neki kredibilitet i društvenu prihvaćenost okruženja po kojoj je taj istraživač jedna jako moralna osoba koja pritom želi da ide dalje i objasni i one ''zaludne ljude''. Tako da tek od 60ih isplivavaju teme NE pomaganja, neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama pa čak i u smrtnoj opasnosti. Ono našta ću se ja osvrnuti u ovom radu je to od čega to zavisi.
Dva sociologa koja su prva počela da rade na ovom polju (Latane i Darli) su došli do zaključka da je gubljenje moralnih normi posledica života u velikim gradovima i u savremenom svetu. Po meni, ovo je možda samo 5% celokupne slike, ali ipak pošto su oni bili prvi koji su se upustili u koštac sa ovim problemom, ne treba im se zameriti. Drugo objašnjenje koje su ponudili je bilo da ljudi hrane malog sadistu u sebi gledajući tuđe stradanje. Nažalost ovome ne mogu da dam ni 1% odgovoara na ovo pitanje, jer sadista u vama nikada nije mali. Jako često želim da pišem o sadisti iz mog komšiluka. Ali on posle ludih godina, gde je jurio da napravi nekome nešto zlo, sada se emancipovao i učiniće sve da stvori uslove u kome će se to zlo pojaviti bez njegovog aktivnog učešća. On će ako vi padnete na ulici, stati i smejati se na sav glas(posle jednog slučaja gde smo mu pogledima rekli da se ne smeje nikako, bio je jako tužan i odlučio je da se više nikada ne uzdržava), ali ipak to je samo jedan primer sadiste, njih nema puno, i zbog toga ova teorija ne da ne pije vodu, nego je nije ni srknula. Treći i konačno najpredvidljiviji odgovor je da su krivi mediji, nasilje na televiziji, kupovina deci puki i tome slično, i da mediji konastano plasiraju nasilje pa da to na ljude počinje da utiče kao svakodnevna pojava. Što je po meni gluost, jer zaista mislim da niko ne misli da ono što vidi na filmu ili igrici misli da je stvarno. Ovde pričamo o stvarnim ljudima, pravom gušenju ili krvi i pravim scenama.
Takođe ova 2 istraživača su pokušala da se bave i uzrocima ne pomaganja ljudima u teškim situacijama. Došli su do zaključka da su jedina dva uzroka nepomagnja, pod a) ocena da je situacija manje ozbiljna od onog što jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima. Vraćajući se jednom ja mislim iz Lučana ili tako nekud, našao sam se na autoputu sa 4 moja prijatelja, a pored nas su stajala kola okrenuta naglavačke i zakucana za bankinu. Još nije bilo nikoga tu, a mi smo prošli velikom brzinom. Šoferovo rezonovanje je bilo da je telo već odneto i da se čeka šlep služba, ostali su ćutali, samo sam ja hteo da se vratimo.Nikad nećemo saznati ko je bio u pravu. Uzrok pod b) je da čak i kad pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odgovoran za ono što se događa. Dakle klimava pretpostavka je da su ljudi spremniji da pomognu kada su sami nego kada su sa drugim. Nekoliko je razloga za to, jer se većinom rezonuje da su i ostali toliko odgovorni da pomognu koliko i ti, i što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju publiku, i da je nepomaganje prirodno ponašanje i da bi se neko drugačije moglo posmatrati kao neprikladno. U Požarevcu na jednoj fudbalskoj utkamici, lokalna pijanica, koju ne želite ni da dotaknete je pala u nesvest, ja sam bio prekoputa na tribini da bi imao što bolji ugao snimanja, i zapazio sam se da se odjednom oko nekoga pravi krug. Niko nije prišao da pipne puls ili tako nešto nego je alarmirana policija pa je čovek odvezen u bolnicu. Jako sam bio ljut zbog toga, pa sam na kraju naterao moralnom pridikom jednog prijatelja da zove svaki dan bolnicu u Požarevcu da vidi da li je čoveku bolje. (Inače taj čovek je junak mega hit klipa na jutjubu Dženifer Lopez u Knez Mihajlovoj ako želite da vidite o kome se radi). Moguće da pored ova dva razloga postoji još neki, ali daljom analizom samo ova dva, dobijamo još bolju sliku ovog fenomena. Sigurno da su i faktori kao što su: pol, klasna pripadnost (opet ovaj bradonja i njegove klase), određene lične osobine, poznanstvo sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevolji, veoma bitni u dopuni ove dve teorije. Dolazimo na kraju i do toga da mogućnost pomaganja zavisi i od veličine mesta u kojoj se živi, ali ja sumnjam u to. U prilog ove dopune izneću primer kada smo ja i moja tri prijatelja našli novčanik u našem kraju. Onako lep, ženski, stoji na asfaltu. Niko ga ne diže, svi ga gledamo. Ja ćutim, a dva prijatelja, nagovarju trećeg najmlađeg i najneintegrisanijeg u naše gruštvo da ga podigne. On odbija, i prepiremo se još par minuta. Na kraju ga ipak podiže, a u tom trenutku ispada 20ak malih ikona iz njega. Sad su one na podu, naravno da nama trojici ne pada na pamet da ih skupimo, mlađani drugar ih skuplja ali ja nisam zadovoljan njegovim skupljanjem, već polako gubim pribranost. Na kraju smo izvalili da nema para, našli ličnu kartu otišli da vraitmo ženi ali nikog nije bilo, pokucali kod komšije koji nije hteo da uzme novčanik ne znajući tobož da nismo nešto uzeli iz njega, pa sam zalupio ta vrata i dao drugom komšiji.
Kažu da altrustičko ponašanje sadrži tri karakteristike . Pod a) uživljavanje u psihičko stanje drugoga. Pod b) očekivanje neke nagrade za svoj postupak i pod c) vlastito zadovoljstvo. Ja gledam da ne razmišljam ovome gore dok pomažem istrenirao sam se snagom volje da ću skočiti za bilo koga koliko god laka ili teška situacija bila, od nošenja kesa uz sprat do nošenja čoveka u nesvesti na rukama. Mogu da kažem da mi je jako drago što se u literaturi savetuje da se vežba razbijanje dvoumljenja kod ovih situacija, i ja sa bez čitanja toga raskrstio sa tim, i držim se toga. Od onih sitnih altrustičkih stvari, kao što je davanje para ciganu u autobusu dok ostali gledajute kao da si mu prodao heroin, do toga da ću sledeći put sigurno naterati vozaća da okrene kola ako primetimo sličnu situaciju kao što sam naveo.
Нема коментара:
Постави коментар