Ламент над левицом

Дефинитивно је. Баук ''ламентирања над левицом'' кружи Србијом.

Сплетом околности, тј. проналаском посла са феноменалном сменом од тричавих 12 часова, мало сам испао токова и ''трендова'' на друштвеним мрежама, факултету, улици. Тако вам је када нађете нови посао, који тражи апсолутну преданост, ви се будите са њим и одлазите на починак исто тако. Када сам коначно започео процес враћања мог живота у нормалу, са тугом и сетом сам увидео да сам ''преспавао'' поплаву ''ламентирања над левицом''. Мало сам чак и љут што је нисам предвидео.

Прелистајте мало колумне у политици у рецимо, последњих шест месеци, само прелистајте, не морате ни радити анализу садржаја. У недељу дана, сигурно ћете пронаћи барем један текст ''интригатног'' наслова: ''Зашто нема левице у Србији'', ''Српски покушај Сиризе'', ''Левица данас''... Погледате ли сајт Пешчаника, верујем да ће број понављања ових текстова прогресивно расти.  Грешим ли, спреман сам да летујем у Јагодини.

Ко су људи који држе ''опело'' над ковчегом у коме не почива нико, и не спава ништа, је сигурно интересантна тема, ипак достојна неког обимнијег писанија. Овога пута бих једноставно, народски изрекао оно око чега већина ових аутора околиша или не истраје на свом трагу. Мишљења сам прво, да истинске левице на овим просторима је било само у траговима и то у кршима Црне Горе 20их и 30их. Код ''обичног човека'' левица је апстрактан појам који се манифестује у виду слике Јосипа Броза у белој униформи и неког популистичког ''црвеног'' плаката. Ипак, ово је само моје мишљење, и ја сумњам да је проблем у томе.

Већина аутора лепо примећује да данашњи левичар није узео ашов у руку никад, изгитовао зид или шмирглао врата барем, и то је добар траг који не знам зашто ти аутори само мало даље не разраде. Проблем је у самој тој левичарској ексклузивности, мада можда је бољи израз нарцисоидности који данашњи левичари носе у шалу, књизи  и коси. Они не регрутују, не шире ''веру'', него се само, некада, удружују. За мене је прави левичар Станоје, металостругар по струци и бескућник по избору, протагониста кратког филма ''Колт 15 ГАП'', који у једној сцени иде по раковачким фабричким постројењима и пропитује уморне раднике о Марксу и Енгелсу. Станоје жели да сваки металостругар ''познаје'' и схвата Маркса, довољно да он може да прича са њим о њему. Левичар се рађа, лије и кује. Овде левичар може само да се удружи са неким од постојећих и популарних левичара. Што је он популарнији, то ће му и круг следбеника бити већи. И ето, баш скоро се десио последњи позив такве врсте, на збор свих лвеичара и анархиста и троцкиста, који би стали под један велики кишобран. Ја за тај збор, предлажем место сусрета Савамалу.

Овде је данашњи левичар и конвертит. И то је једна велика истина коју сви прећуткују, част изузетцима. Освнућу се само на екстремне примере данашњих левичара који су не тако давно носили кокарде по средњим школама које су похађали, левичаре који су по цео дан причали о светосављу, левичаре који кличу Шешељу. И то је ''фер'' написати, из тога се може видети колико је он идеолошки лабилан. Као такав, он као шибица засија јарко црвеним пламеном, али пошто му је ''кресиво'' већ истрошено на другим местима, нема више ширину, ни међу својим пријатељима да шири идеју за коју се данас бори. Он може и мора једино играти на карту ексклузивности, посебности и као такав, своје левичарске битке војевати са малом групом истомишљеника, који не знају његову ''ружну'' прошлост и не постављају сувишна питања. Као што смо видели овде године, он се ако му у том тренутку то одговара, са десничарем врло лако може и удружити. Никако га наравно не треба за то кривити! Данашњи левичар је одрастао у таквом окружењу и готово је сасвим логично, да ће у неком периоду свог живота ''кокетирати'' са десницом.

Овде је левичар поткупљив, њему левица служи само да би стигао до радног места, неке славе и мало пара. И у дубини душе он је тога и свестан, да никада овде неће моћи да живи од својих левичарских идеја и да ће му дружина заувек бити мала. Он има рок трајања, опет част изузетцима. Сви воле неке левичарске идеале, ја волим Марксов део о отуђењу на пример, и заиста их је лепо изговарати. Тумачећи их и говорећи о њима сигурно је да ћете се осећати надахнуто и моћно, и велика је вероватноћа да као таквог неко ће приметити ваше врлине и таленте, тада он одбацује левичарство облачи друго одело, некада и црну униформу, и почиње да говори другим језиком. У њему та искра и даље тиња, али засигурно није она та која му пуни новчаник.

Ничим изазвана ексклузивност, конвертирање и поткупљивост су засигурно део данашњег активног идеалнотипског левичара у Србији. Пуно је разлога због чега је то тако, али је мислим битно ово изрећи само зато, да би читалац идућег текста у коме се оплакује недостатак левице у Србији, увидео коме се тај аутор обраћа, кога хоће да испровоцира и шта жели да му поручи. Не обраћа се он ни мени а ни вама драги читаоче, него идеалнотипском левичару кога жели да пробуди из летаргије и идигне из овог муља који је упао, па некад то прерасте и у лични сукоб, ако је провокација довољно ефектна, а било их је таквих.

Нема хлеба за левицу данас у Србији, нити ће га бити још дуго, остаје им Филозофски факултет као сигурна кућа која им по некој оставинској расправи следује, и неће је бити још дуго. Ови људи, којима се обраћају аутори ових тугаљивих текстова, су и даље млади а већ по мом суду имају све горе побројане карактеристике, тек требају да се удоме и ухлебе. Због тога верујем да је писање оваквих текстова један узалудан посао, кога се треба ''манути'', а такве текстове више ни објављивати. Поготов што после њих, висе још већа питања у ваздуху и то на макроплану. Да ли се уопште може бити левичар данас у свету и у Србији поготово, зашта се данашњи левичар заправо залаже, колико је предан активизму и томе слично.