Nikad nisam bio
preveliki ljubitelj tenisa, ali sam kao i svaki tinejdžer i ljubitelj sporta
znao gde se nalazimo u svetskom tenisu. Sećam se pre možda 15 godina da sam sa
velikim nestrpljenjem čekao rezultat ''Davis Cup'' meča između Turske i
Jugoslavije. Mislim da smo izgubili 3:2. Mnogo toga se za tih 15 godina
promenilo. Loptu je zamenila loptica a od golova su ostale samo mreže. I sve to
zbog uspeha jednog čoveka. (Realno čija baba još prati rezultate naših
tenisarki?) I u ovim promenama nema ništa sporno, možemo mi zaljubljenici u
fudbal, košarku i ostale sportove da raspravljamo koliko hoćemo sa sadašnjim
klincima, ali će oni i dalje spavati sa krevetom ispod jastuka. Ima puno
razloga zašto ne volim tenis, od njenih samih aristokratskih korena i pravila
ponašanja, do dužine trajanja meča i njegove monotonosti, ali takođe ima i puno
razloga zbog kojih shvatam zbog čega ljudi tenis baš naprotiv prate. Od
prethodna 3 razloga možda samo dužina trajanja meča ne može ući i u ovu drugu
kategoriju.
