Ламент над левицом

Дефинитивно је. Баук ''ламентирања над левицом'' кружи Србијом.

Сплетом околности, тј. проналаском посла са феноменалном сменом од тричавих 12 часова, мало сам испао токова и ''трендова'' на друштвеним мрежама, факултету, улици. Тако вам је када нађете нови посао, који тражи апсолутну преданост, ви се будите са њим и одлазите на починак исто тако. Када сам коначно започео процес враћања мог живота у нормалу, са тугом и сетом сам увидео да сам ''преспавао'' поплаву ''ламентирања над левицом''. Мало сам чак и љут што је нисам предвидео.

Прелистајте мало колумне у политици у рецимо, последњих шест месеци, само прелистајте, не морате ни радити анализу садржаја. У недељу дана, сигурно ћете пронаћи барем један текст ''интригатног'' наслова: ''Зашто нема левице у Србији'', ''Српски покушај Сиризе'', ''Левица данас''... Погледате ли сајт Пешчаника, верујем да ће број понављања ових текстова прогресивно расти.  Грешим ли, спреман сам да летујем у Јагодини.

Ко су људи који држе ''опело'' над ковчегом у коме не почива нико, и не спава ништа, је сигурно интересантна тема, ипак достојна неког обимнијег писанија. Овога пута бих једноставно, народски изрекао оно око чега већина ових аутора околиша или не истраје на свом трагу. Мишљења сам прво, да истинске левице на овим просторима је било само у траговима и то у кршима Црне Горе 20их и 30их. Код ''обичног човека'' левица је апстрактан појам који се манифестује у виду слике Јосипа Броза у белој униформи и неког популистичког ''црвеног'' плаката. Ипак, ово је само моје мишљење, и ја сумњам да је проблем у томе.

Већина аутора лепо примећује да данашњи левичар није узео ашов у руку никад, изгитовао зид или шмирглао врата барем, и то је добар траг који не знам зашто ти аутори само мало даље не разраде. Проблем је у самој тој левичарској ексклузивности, мада можда је бољи израз нарцисоидности који данашњи левичари носе у шалу, књизи  и коси. Они не регрутују, не шире ''веру'', него се само, некада, удружују. За мене је прави левичар Станоје, металостругар по струци и бескућник по избору, протагониста кратког филма ''Колт 15 ГАП'', који у једној сцени иде по раковачким фабричким постројењима и пропитује уморне раднике о Марксу и Енгелсу. Станоје жели да сваки металостругар ''познаје'' и схвата Маркса, довољно да он може да прича са њим о њему. Левичар се рађа, лије и кује. Овде левичар може само да се удружи са неким од постојећих и популарних левичара. Што је он популарнији, то ће му и круг следбеника бити већи. И ето, баш скоро се десио последњи позив такве врсте, на збор свих лвеичара и анархиста и троцкиста, који би стали под један велики кишобран. Ја за тај збор, предлажем место сусрета Савамалу.

Овде је данашњи левичар и конвертит. И то је једна велика истина коју сви прећуткују, част изузетцима. Освнућу се само на екстремне примере данашњих левичара који су не тако давно носили кокарде по средњим школама које су похађали, левичаре који су по цео дан причали о светосављу, левичаре који кличу Шешељу. И то је ''фер'' написати, из тога се може видети колико је он идеолошки лабилан. Као такав, он као шибица засија јарко црвеним пламеном, али пошто му је ''кресиво'' већ истрошено на другим местима, нема више ширину, ни међу својим пријатељима да шири идеју за коју се данас бори. Он може и мора једино играти на карту ексклузивности, посебности и као такав, своје левичарске битке војевати са малом групом истомишљеника, који не знају његову ''ружну'' прошлост и не постављају сувишна питања. Као што смо видели овде године, он се ако му у том тренутку то одговара, са десничарем врло лако може и удружити. Никако га наравно не треба за то кривити! Данашњи левичар је одрастао у таквом окружењу и готово је сасвим логично, да ће у неком периоду свог живота ''кокетирати'' са десницом.

Овде је левичар поткупљив, њему левица служи само да би стигао до радног места, неке славе и мало пара. И у дубини душе он је тога и свестан, да никада овде неће моћи да живи од својих левичарских идеја и да ће му дружина заувек бити мала. Он има рок трајања, опет част изузетцима. Сви воле неке левичарске идеале, ја волим Марксов део о отуђењу на пример, и заиста их је лепо изговарати. Тумачећи их и говорећи о њима сигурно је да ћете се осећати надахнуто и моћно, и велика је вероватноћа да као таквог неко ће приметити ваше врлине и таленте, тада он одбацује левичарство облачи друго одело, некада и црну униформу, и почиње да говори другим језиком. У њему та искра и даље тиња, али засигурно није она та која му пуни новчаник.

Ничим изазвана ексклузивност, конвертирање и поткупљивост су засигурно део данашњег активног идеалнотипског левичара у Србији. Пуно је разлога због чега је то тако, али је мислим битно ово изрећи само зато, да би читалац идућег текста у коме се оплакује недостатак левице у Србији, увидео коме се тај аутор обраћа, кога хоће да испровоцира и шта жели да му поручи. Не обраћа се он ни мени а ни вама драги читаоче, него идеалнотипском левичару кога жели да пробуди из летаргије и идигне из овог муља који је упао, па некад то прерасте и у лични сукоб, ако је провокација довољно ефектна, а било их је таквих.

Нема хлеба за левицу данас у Србији, нити ће га бити још дуго, остаје им Филозофски факултет као сигурна кућа која им по некој оставинској расправи следује, и неће је бити још дуго. Ови људи, којима се обраћају аутори ових тугаљивих текстова, су и даље млади а већ по мом суду имају све горе побројане карактеристике, тек требају да се удоме и ухлебе. Због тога верујем да је писање оваквих текстова један узалудан посао, кога се треба ''манути'', а такве текстове више ни објављивати. Поготов што после њих, висе још већа питања у ваздуху и то на макроплану. Да ли се уопште може бити левичар данас у свету и у Србији поготово, зашта се данашњи левичар заправо залаже, колико је предан активизму и томе слично.

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Постоји једна анегдота и прича из одбора Српске радикалне странке, која датира од прошлих избора. Остлао је само недељу дана до избора, кампања је улазила у завршницу и било је потребно радити пуном паром да би се у фото-финишу осигурао толико жељени цензус. Неко предложи на једном од последњих страначких састанака, да је можда најпаметнија ствар уложити у интернет кампању и тиме привући гласаче у своју корист. Већини се свидео план, али се морао сачекати амин утамниченог вође. Њему се пак план није свидео, чак је био и огорчен самом идејом да се сав преостали новац утроши на једну такву ствар, па је новац отишао на штампање плаката и часописа ''Велика Србија''.

Тешко је проценити да ли би радикали прешли цензус и да нису послушали Шешеља. Ипак, чак су и они увидели огроман потенцијал који носи интернет и друштвене мреже. Пуно се говори и пише о цензури ових дана. Ја нисам ''специјалиста за цензуру'' као што су то гости што гостоваше ономад у ''Тешкој речи'', како их водитељ свечано најави. Нећу открити ништа револуционарно ако кажем да је интернет најнеподложнији цензури, мого је лакше затворити неке новине, угасити неку емисију, него угасити неки блог или угасити нечији профил на фејсбуку или твитеру, а и онда се може све за секунд пренети на неки новоотворени блог или профил фејсбука или профил твитера. Како се наши политичари сналазе на овом интернет небу и ко најгласније ''постује'' на њему?

Иако је можда ово питање за дубљу анализу или чак неко истраживање (које чак не би морало много ни да кошта), простим праћењем интернета и друштвених мрежа долази се до закључка да интернет највише ''рабе'' странке које тренутно не сачињавају парламентарни сазив, тј. СРС и Саша Радуловић. Иако је њихово деловање на интернету у служби придобијања нових гласача и/или ширења своје (бесмртне) идеологије, може ли се из њиховог писанија извући ипак нека вредно помена и размишљања? Мишљења сам да може.

Узмимо за ову прилику две звезде са нашег интернет неба. Пример Вјерице Радете и пример Предрага Поповића. Вјерица је после ''великог раскола'' остала верна Војводи и границама Карлобаг, Карловац и Огулин. И даље је политички активна а слободно време последњих месеци троши на свом блогу, својој фејсбук страници, а пре непуних 15-ак дана отворила је и свој твитер налог. Вјерица свакодневно и доста елоквентно, са пуно радикалског цинизма, коментарише дневно политичка дешавања и потезе и изјаве дојучерашњих стрначаких колега. Њене објаве се већином заснивају на шаблону ''данас си рекао ово, а да ли се сећаш када си у странци рекао ово?'' Вјерица, иако у годинама, врло добро се сећа речи многих данашњих политичара на власти и њихових потеза од самог уласка у полиитку. Њени постови су ту као подседник из ког ''јата'' су полетели садашњи радикали, и то је врло важан подсетник, коме можда данас и не придајемо толико пажње, а требали би.

Са друге стране имамо пример Предрага Поповића, новинара, бившег главни уредник листа ''Правда''. За разлику од Вјерице, некад је имао лепо мишљење о Војиславу Шешељу, а више га нема. Предраг је најактивнији на свом блогу а колико могу да видим и фејсбук профил му ''добро ради''. Као главни уредник Правде имао је веома близак контакт са Александром Вучићем и свим осталим радикалима који су имали било какву вест, трач или спин да понуде. Врло добро се сећа, сваког уласка у његову канцеларију, сваког састанка редакције и спреман је да нам га исприча. Спреман је да ''оголи'' сваког данашњег властодршца без трунке шминке на лицу, и пружи нам га на свом длану. То је можда и највећа вредност његово писања. Шта ико може више да каже на пример о нашој министарки Јадранки Јоксимовић? Предраг може и хоће, и даље није скроз одустао од радикалског начина писања, али покушава и труди се. Такође су приметни и конвертитски елементи, као што је исказивање поштовања према Зорану Ђинђићу, кога је не уопште тако давно провлачио кроз медијско блато у својој Правди.

Отклон свему што има радикалски предзнак је разумљив и легитиман. И никоме се не сме и неће узети за зло ако не пошаље захтев за пријатељство Вјерици Радети, или не притисне ентер при куцању адресе блога Предрага Поповића. Схватите овај мој позив, као позив на журку бивших радикала, само што не морате лично да присуствујете, него само да се опуштено завалите у фотељу која се налази у средишту паноптикона Мишела Фукоа.

Дефинитивно нам нису род ови сирочићи мали, али су и њих исти јади отровали. И њих је слабе прогонио свет, па дођоше само – када исте људе знамо, да се мало боље упознамо, у двопеву тужном певајући сет.

Парафразирана песма Ђуре Јакшића – На Липару. 

Већа је шанса да писмо стигне, ако се маркица залепи на њега

Прочитао сам данас текст Зорана Ћирјаковића ''Зашто нема студенског бунта?'' уз прву јутарњу кафу. Иако то последњих година радим ређе, исекао сам га и сачувао. Прочитали су текст и многи други . Један пријатељ ми је рекао:''Брате, ово је исто оно што смо ми причали прекјуче у Маршалу!'' И заиста скоро све у тексту написано, претресосмо моји пријатељи и ја, пре само пар дана, и тада, а и сада мислим да се овом проблему мора прилазити мало другачије.

Веома је лепо и лако на макро плану говорити о оваквим стварима, а врло незахвално на микро, ипак то је један племенит циљ и многи га морају подузети као и Зоран Ћирјаковић. У противном, нико неће просто желети да се у њему пронађе. Многи су данас на друштвеним мрежама ''шеровали'' тј. делили исти текст, међу тим људима било је и неколико њих који су испијали пиво док сам ја са својим политичким неистомишљеницима протестовао испред ректората Београсдког универзитета, и у томе је проблем.

Какве везе имају навијачи са самоуправљањем и распадом Југославије? Вероватно немају никакве, осим можда за новинаре склоне сензационализму који су склони да кажу да је слом Југославије уследио само и једино због нереда на утакмици Динамо-Црвена Звезда, али ове појмове веже још нешто.

Ко год уђе у библиотеку Филозофског факултета у Београду, и узме мердевине од библиотекарке и крене да листа све дипломске радове икада написане и заведене на овом факултету, приметиће да већина радова до 90е се баве самоуправљањем на разним примерима. Тако иза 90их главна тема постаје објашњавање узрока распада Југославије, док најскорији и најбоље укоричени радови често се баве темама као што су фолк музика, навијачи и ЛГБТ популација, И то није само тренд међу дипломским радовима студената социологије. Имамо тако пре само недељу дана изложбу у Миксеру ''(Ест)етика национализма – дизајн за турбо фолк'', имамо и пре можда 2 недеље трибину посвећену родној и сексуалној неравноправности у уџбеницима за основну школу а ове недеље добили смо и филм ''Варвари''. Лепо Зоран Ћирјаковић примећује:'' Деконструкција и полиитке идентитета су стигле и на универзитете у Србији и зачарале многе бриљантне умове. И овде су они који су желели да буду ангажовани изабрали предвидљиве циљеве. Покрећу их, на пример, чињенице да је живот мајки Сребренице испуњен неизмерним болом, да није лако бити геј ром у земуну или лезбијка на Врачару''.

Игром случаја познајем навијачку тематику, и као студента филозофског факултета често ме људи питају питања из те субкултуре, често досадна и глупа, али увек са стрпљењем одговарам на њих. Тако пре годину и више дана, добио сам позив колеге са ФДУ-а, да као особа из навијачког миљеа, ''прочешљам'' сценарио у чијој изради и он учествује. Искрено, обрадовао сам се, доста ми је било и ''Шишања'' и ''Параде'' и заиста сам хтео темељно да одрадим тај посао и помогнем да се коначно направи нешто аутентично и добро. Чудно ми је што ми баш тај пријатеље тражи овако нешто, када ми је познат његов отклон према спорту генерално, пријатељ који има проблема са држањем лопте и са дефиницијом офсајда. Сценарио је имао можда 40ак страна, ја сам га затворио на шестој. У тих 6 прочитаних страна, видео сам више клишеа него у турским серијама, а приде и даље нисам знао да је поента целог филма тражење оца главног јунака филма, клише над клишеима. Зар није лепота Кубрикове ''Паклене поморанџе'' баш у томе што главни јунак пије млеко и слуша класичну музику? Зашто сваки јунак оваквог филма мора бити ћелав, носити ''фајерку'', слушати фолк музику, живети у беди, бити нагруван, имати излепљену собу нацистичким постерима? Колико ме сећање сада служи сценарио је почињао на крову, где су пар младића дизали тегове, овај један је ''ложио'' уз одвратни речник и вређање овог другог. То је било тих 6 страна, мени довољних да схватим о чему се ради. И сам назив филма је проблематичан. Када се прави овако нешто, гледа се да филм или књига, има потпуну аутентичност, тј. Србија-Београд-неки стварни фудбалски клуб-нека стварна навијачка група или да тога уопште нема. Овде је све измешано. Прво Младеновац, који никада није имао озбиљну навијачку групу, па онда име групе Варвари која заиста постоји и верно прати већ 25 година Будућност из Подгорице. И сам аутор филма Иван Икић је био искрен да му је мајка указала на групу навијача које се сви плаше у комшилуку, па је он одлучио да се упозна са њима. То само говори о непознавању тематике аутора овог филма, и њиховој жељи да једну тренутно популарну тему експлоатишу, уђу у општеприхваћени калуп гледања на ову супкултуру, извуку неко признање и неку материјалну корист.

И ту долазимо до текста Зорана Ћирјаковића и реченице ''За Дериду и, наводно погрешно разумевање његовог опуса везују се и две главне опсесије данашњих активиста – политичка коректност и ''политика идентитета'', које су фокусиране на положај мањина угрожених од стране већине – мушкараца, националиста, фундаменталиста... – чији је идентитет престављен као злоћудан, доминантан и недостојан поштовања. Виктимизација и демонизација постале су тако главне одреднице активизма''.

И тај порив је легитиман. Оно што је већи проблем у целој овој причи је наша јавност. Легитимно је са друге стране и рећи да је нешто лоше, написати негативну критику на неки текст, филм, изложбу или трибину? Зашто је проблем написати да је представу Горчина Стојановића ''Анђели у Америци'', потресна прича о борби за људска права ЛГБТ популације, гледало у просеку 20 људи у сали, од тога 10 кроз полу сан? Зашто је проблем написати да је филм ''Варвари'' једно веома лоше остварење Ивана Икића, ученика елитистичког Факултета драмских уметности у Београду, на који више не може да се уђе ако се не носе ''старке''? То је племенит циљ, иако ће вам прикачити да сте хомофоб, фашиста и ко зна шта још, носите тај крст, да га једног дана не би морали носити други иза вас. Буните се локално, мислите глобално. 

Kraljevski deficit

Nikad nisam bio preveliki ljubitelj tenisa, ali sam kao i svaki tinejdžer i ljubitelj sporta znao gde se nalazimo u svetskom tenisu. Sećam se pre možda 15 godina da sam sa velikim nestrpljenjem čekao rezultat ''Davis Cup'' meča između Turske i Jugoslavije. Mislim da smo izgubili 3:2. Mnogo toga se za tih 15 godina promenilo. Loptu je zamenila loptica a od golova su ostale samo mreže. I sve to zbog uspeha jednog čoveka. (Realno čija baba još prati rezultate naših tenisarki?) I u ovim promenama nema ništa sporno, možemo mi zaljubljenici u fudbal, košarku i ostale sportove da raspravljamo koliko hoćemo sa sadašnjim klincima, ali će oni i dalje spavati sa krevetom ispod jastuka. Ima puno razloga zašto ne volim tenis, od njenih samih aristokratskih korena i pravila ponašanja, do dužine trajanja meča i njegove monotonosti, ali takođe ima i puno razloga zbog kojih shvatam zbog čega ljudi tenis baš naprotiv prate. Od prethodna 3 razloga možda samo dužina trajanja meča ne može ući i u ovu drugu kategoriju.

Da li je Cvija srpski Dzastin Biber?

Voleo bih da mogu da umanjim kolicinu pominjanja Cvije i Dzastin Bibera u ovom tekstu ali unapred se izvinjavam na kolicini istog. 

 Domaci rep umetnik, iako se i dalje ne zna zbog cega ljudi misle da je ovo rep a umetnik zato sto Grandove zvezde, sto cvija i jeste, vole da dodaju taj sufiks umetnik. Od Cvije ne znam niti jednu pesmu, ali secam se njegovih pocetaka, negde mozda cak pre 7 godina, neko mi je prisao na nekoj bleji i pustio Cviju, u fazonu slusaj ovo, nije me bilo kupilo ni tada, kada nisam znao nista o njemu i njegovoj publici.

Americki pop zabavljac, ovo verovatno i jeste pop, ali onaj najsladunjiviji pop koji ne mozete da skinete ni satima posle jela ili slusanja u ovom slucaju. Zabavljac, jer tako nasi novinari vole da tepaju stranim izvodjacima. Od Dzastina znam jednu pesmu. Onu Baby Baby, verovatno se tako zove jer su to glavne reci, realno svako ko je ikada usao na youtube morao je da pogleda ovu stvar jer je iskakala svuda jer je imala najvise pregleda ikada, dok je nije prejebao gangam style. Nije me kupio. 

 Sta veze ove dve osobe?

Mi volimo, mi bodrimo

Bura i nevreme su se konačno stišali. Posle mesec dana, slegla se prašina koja se podigla posle derbija u kome su se desili incidenti koji su na noge digli većinu novinara, sociologa, psihologa, kriminologa, političara, voditelja, fudbalera i ko zna koga još ne. Možda je konačno vreme da se neke stvari objasne, da se ustanovi opšti konsenzus oko pojmova kada se govori o ovoj temi, da bi se konačno suzio ovaj krug ''eksperata'' koji diskutuju o ovoj tematici. Trebaju nam ljudi i sa druge strane zida, ali oni ne voljno staju pred kamere ili novinare, i ja ih razumem.

Osveta Sneska Belica (Kratka prica prijatelja Andre)

Poslednji dan pre hvatanja je bio prvi dan moje slobode.Trazili su me dugo.Kao pacovi jurili su me po smecu.Smrdeli su na sranje.I ja sam smrdeo na sranje.
Znali su gde ce me naci.Rekli su im oni u koje nikad nisam verovao,ali sam im ipak sve pricao.Na kraju sam im rekao da ce oni nekom reci.I rekli su.Nisam ih krivio nista.Uradili su ono sto su morali.Ucinili su pravu stvar.Niko ih ne moze osuditi zbog toga.
Sedeo sam za sankom.Konobar je bez pitanja sipao.Beskonacno je sipao.Jebeno vreme,pomisli pijanac pored mene,a ja ga nekako cuh.Sat je stao na 12:05.Nije se pomerao.Rekao sam konobaru da pojaca televizor.Ti jebeni likovi su uvek znali sta da kazu.Odjednom su se previse drali,a ja sam ih mrzeo.Jebeni likovi sa televizije. Do sledeceg gutljaja,do sledeceg svitanja.Mozda jutro zna bolje nego majka.Mozda je majka uvek cutala.Pucanj zaledi misao.Neko je rekao stani.Neko je zavristao.Okrenuo sam se.Ledeno doba je pokucalo na vrata.Pahuljice su padale,a Snesko Belic je dosao da nadoknadi sargarepu u nosu.Nikad mu se nije svidjala ta zajebancija. Izvadio sam pistolj i stavio ga na glavu.Pronadjem sam u wc-u 10.11.2013.Bila je nedelja.Snesko Belic je kuci plakao ispred svog ogledala.Pijanac je gledao u sat i govorio da je tacno 12:05.Moje telo su prekrili crnom kesom,dok su mi skupiljali parcice mozga po podu.Amin.