Постоји једна анегдота и
прича из одбора Српске радикалне странке, која датира од прошлих избора. Остлао
је само недељу дана до избора, кампања је улазила у завршницу и било је
потребно радити пуном паром да би се у фото-финишу осигурао толико жељени
цензус. Неко предложи на једном од последњих страначких састанака, да је можда
најпаметнија ствар уложити у интернет кампању и тиме привући гласаче у своју
корист. Већини се свидео план, али се морао сачекати амин утамниченог вође.
Њему се пак план није свидео, чак је био и огорчен самом идејом да се сав
преостали новац утроши на једну такву ствар, па је новац отишао на штампање
плаката и часописа ''Велика Србија''.
Тешко је проценити да
ли би радикали прешли цензус и да нису послушали Шешеља. Ипак, чак су и они
увидели огроман потенцијал који носи интернет и друштвене мреже. Пуно се говори
и пише о цензури ових дана. Ја нисам ''специјалиста за цензуру'' као што су то
гости што гостоваше ономад у ''Тешкој речи'', како их водитељ свечано најави.
Нећу открити ништа револуционарно ако кажем да је интернет најнеподложнији
цензури, мого је лакше затворити неке новине, угасити неку емисију, него
угасити неки блог или угасити нечији профил на фејсбуку или твитеру, а и онда
се може све за секунд пренети на неки новоотворени блог или профил фејсбука или
профил твитера. Како се наши политичари сналазе на овом интернет небу и ко
најгласније ''постује'' на њему?
Иако је можда ово
питање за дубљу анализу или чак неко истраживање (које чак не би морало много
ни да кошта), простим праћењем интернета и друштвених мрежа долази се до
закључка да интернет највише ''рабе'' странке које тренутно не сачињавају
парламентарни сазив, тј. СРС и Саша Радуловић. Иако је њихово деловање на
интернету у служби придобијања нових гласача и/или ширења своје (бесмртне)
идеологије, може ли се из њиховог писанија извући ипак нека вредно помена и
размишљања? Мишљења сам да може.
Узмимо за ову прилику
две звезде са нашег интернет неба. Пример Вјерице Радете и пример Предрага
Поповића. Вјерица је после ''великог раскола'' остала верна Војводи и границама
Карлобаг, Карловац и Огулин. И даље је политички активна а слободно време
последњих месеци троши на свом блогу, својој фејсбук страници, а пре непуних 15-ак
дана отворила је и свој твитер налог. Вјерица свакодневно и доста елоквентно,
са пуно радикалског цинизма, коментарише дневно политичка дешавања и потезе и
изјаве дојучерашњих стрначаких колега. Њене објаве се већином заснивају на
шаблону ''данас си рекао ово, а да ли се сећаш када си у странци рекао ово?''
Вјерица, иако у годинама, врло добро се сећа речи многих данашњих политичара на
власти и њихових потеза од самог уласка у полиитку. Њени постови су ту као
подседник из ког ''јата'' су полетели садашњи радикали, и то је врло важан
подсетник, коме можда данас и не придајемо толико пажње, а требали би.
Са друге стране имамо
пример Предрага Поповића, новинара, бившег главни уредник листа ''Правда''. За
разлику од Вјерице, некад је имао лепо мишљење о Војиславу Шешељу, а више га
нема. Предраг је најактивнији на свом блогу а колико могу да видим и фејсбук
профил му ''добро ради''. Као главни уредник Правде имао је веома близак
контакт са Александром Вучићем и свим осталим радикалима који су имали било
какву вест, трач или спин да понуде. Врло добро се сећа, сваког уласка у његову
канцеларију, сваког састанка редакције и спреман је да нам га исприча. Спреман
је да ''оголи'' сваког данашњег властодршца без трунке шминке на лицу, и пружи
нам га на свом длану. То је можда и највећа вредност његово писања. Шта ико
може више да каже на пример о нашој министарки Јадранки Јоксимовић? Предраг
може и хоће, и даље није скроз одустао од радикалског начина писања, али
покушава и труди се. Такође су приметни и конвертитски елементи, као што је
исказивање поштовања према Зорану Ђинђићу, кога је не уопште тако давно
провлачио кроз медијско блато у својој Правди.
Отклон свему што има
радикалски предзнак је разумљив и легитиман. И никоме се не сме и неће узети за
зло ако не пошаље захтев за пријатељство Вјерици Радети, или не притисне ентер
при куцању адресе блога Предрага Поповића. Схватите овај мој позив, као позив
на журку бивших радикала, само што не морате лично да присуствујете, него само
да се опуштено завалите у фотељу која се налази у средишту паноптикона Мишела
Фукоа.
Дефинитивно нам нису
род ови сирочићи мали, али су и њих исти јади отровали. И њих је слабе прогонио
свет, па дођоше само – када исте људе знамо, да се мало боље упознамо, у
двопеву тужном певајући сет.
Парафразирана песма
Ђуре Јакшића – На Липару.
Нема коментара:
Постави коментар