Прочитао сам данас текст Зорана Ћирјаковића ''Зашто нема студенског бунта?'' уз прву јутарњу
кафу. Иако то последњих година радим ређе, исекао сам га и сачувао. Прочитали
су текст и многи други . Један пријатељ ми је
рекао:''Брате, ово је исто оно што смо ми причали прекјуче у Маршалу!'' И
заиста скоро све у тексту написано, претресосмо моји пријатељи и ја, пре само
пар дана, и тада, а и сада мислим да се овом проблему мора прилазити мало
другачије.
Веома је лепо и лако на макро плану говорити о
оваквим стварима, а врло незахвално на микро, ипак то је један племенит циљ и
многи га морају подузети као и Зоран
Ћирјаковић. У противном, нико неће просто желети да се у њему пронађе.
Многи су данас на друштвеним мрежама ''шеровали'' тј. делили исти текст, међу
тим људима било је и неколико њих који су испијали пиво док сам ја са својим
политичким неистомишљеницима протестовао испред ректората Београсдког
универзитета, и у томе је проблем.
Какве везе имају навијачи са самоуправљањем и
распадом Југославије? Вероватно немају никакве, осим можда за новинаре склоне
сензационализму који су склони да кажу да је слом Југославије уследио само и
једино због нереда на утакмици Динамо-Црвена Звезда, али ове појмове веже још
нешто.
Ко год уђе у библиотеку Филозофског факултета у
Београду, и узме мердевине од библиотекарке и крене да листа све дипломске
радове икада написане и заведене на овом факултету, приметиће да већина радова
до 90е се баве самоуправљањем на разним примерима. Тако иза 90их главна тема
постаје објашњавање узрока распада Југославије, док најскорији и најбоље
укоричени радови често се баве темама као што су фолк музика, навијачи и ЛГБТ
популација, И то није само тренд међу дипломским радовима студената
социологије. Имамо тако пре само недељу дана изложбу у Миксеру ''(Ест)етика
национализма – дизајн за турбо фолк'', имамо и пре можда 2 недеље трибину
посвећену родној и сексуалној неравноправности у уџбеницима за основну школу а
ове недеље добили смо и филм ''Варвари''. Лепо Зоран Ћирјаковић примећује:'' Деконструкција и полиитке идентитета
су стигле и на универзитете у Србији и зачарале многе бриљантне умове. И овде
су они који су желели да буду ангажовани изабрали предвидљиве циљеве. Покрећу
их, на пример, чињенице да је живот мајки Сребренице испуњен неизмерним болом,
да није лако бити геј ром у земуну или лезбијка на Врачару''.
Игром случаја познајем навијачку тематику, и као
студента филозофског факултета често ме људи питају питања из те субкултуре,
често досадна и глупа, али увек са стрпљењем одговарам на њих. Тако пре годину
и више дана, добио сам позив колеге са ФДУ-а, да као особа из навијачког миљеа,
''прочешљам'' сценарио у чијој изради и он учествује. Искрено, обрадовао сам
се, доста ми је било и ''Шишања'' и ''Параде'' и заиста сам хтео темељно да
одрадим тај посао и помогнем да се коначно направи нешто аутентично и добро. Чудно
ми је што ми баш тај пријатеље тражи овако нешто, када ми је познат његов
отклон према спорту генерално, пријатељ који има проблема са држањем лопте и са
дефиницијом офсајда. Сценарио је имао можда 40ак страна, ја сам га затворио на
шестој. У тих 6 прочитаних страна, видео сам више клишеа него у турским
серијама, а приде и даље нисам знао да је поента целог филма тражење оца
главног јунака филма, клише над клишеима. Зар није лепота Кубрикове ''Паклене
поморанџе'' баш у томе што главни јунак пије млеко и слуша класичну музику?
Зашто сваки јунак оваквог филма мора бити ћелав, носити ''фајерку'', слушати
фолк музику, живети у беди, бити нагруван, имати излепљену собу нацистичким
постерима? Колико ме сећање сада служи сценарио је почињао на крову, где су пар
младића дизали тегове, овај један је ''ложио'' уз одвратни речник и вређање
овог другог. То је било тих 6 страна, мени довољних да схватим о чему се ради.
И сам назив филма је проблематичан. Када се прави овако нешто, гледа се да филм
или књига, има потпуну аутентичност, тј. Србија-Београд-неки стварни фудбалски
клуб-нека стварна навијачка група или да тога уопште нема. Овде је све
измешано. Прво Младеновац, који никада није имао озбиљну навијачку групу, па
онда име групе Варвари која заиста постоји и верно прати већ 25 година
Будућност из Подгорице. И сам аутор филма Иван
Икић је био искрен да му је мајка указала на групу навијача које се сви
плаше у комшилуку, па је он одлучио да се упозна са њима. То само говори о
непознавању тематике аутора овог филма, и њиховој жељи да једну тренутно
популарну тему експлоатишу, уђу у општеприхваћени калуп гледања на ову
супкултуру, извуку неко признање и неку материјалну корист.
И ту долазимо до текста Зорана Ћирјаковића и реченице ''За Дериду и, наводно погрешно
разумевање његовог опуса везују се и две главне опсесије данашњих активиста –
политичка коректност и ''политика идентитета'', које су фокусиране на положај
мањина угрожених од стране већине – мушкараца, националиста, фундаменталиста...
– чији је идентитет престављен као злоћудан, доминантан и недостојан поштовања.
Виктимизација и демонизација постале су тако главне одреднице активизма''.
И тај порив је легитиман. Оно што је већи проблем у
целој овој причи је наша јавност. Легитимно је са друге стране и рећи да је
нешто лоше, написати негативну критику на неки текст, филм, изложбу или
трибину? Зашто је проблем написати да је представу Горчина Стојановића ''Анђели
у Америци'', потресна прича о борби за људска права ЛГБТ популације, гледало у
просеку 20 људи у сали, од тога 10 кроз полу сан? Зашто је проблем написати да
је филм ''Варвари'' једно веома лоше остварење Ивана Икића, ученика елитистичког Факултета драмских уметности у
Београду, на који више не може да се уђе ако се не носе ''старке''? То је племенит
циљ, иако ће вам прикачити да сте хомофоб, фашиста и ко зна шта још, носите тај
крст, да га једног дана не би морали носити други иза вас. Буните се локално,
мислите глобално.
Нема коментара:
Постави коментар