Trance

Danas malo tezi zadatak imam, da objasnim nesto sto nisam ne razumem, dok cesto puta to slusam, i slusam o tome. Recimo da sam ipak mnogo bolje upuceniji od prosecnog gradjanina ove drzave, ali da sam ipak miljama daleko za onima koji ovu temu drze u malom prstu.

Koliko ljudi postoji na ovoj planeti za koje se moze reci da imaju dzuboks u glavi, ili im je to cak i nadimak? Siguran sam da ih ima puno. I ja sam jedan od njih od njih nekolicine. Pocelo je sve od dve kasete. Od kasete Duck i Funky G. Prvi kontakti sa muzikom, prvi razred, prve zurke, pod znacima navoda, ali ni ne moraju ipak navodnice, jesu to bile zurke. Recimo da posle ide Prodigy, sto je jako nelogican sled desavanja, ali jedan prijatelj stariji je jako voleo tu grupu i onda smo navlacili majice preko glave i djuskali uz te hitove. Onda krece rep, gledanje MTV-a, prvi diskovi, prve kradje diskova, ne bi o izvodjacima. Negde pre repa ili posle njega su se potkrali i narodnjaci, oni teski, grand i ti fazoni, i mogu da kazem da jako dobro baratam grandovim fondom pesama. Nikad ih nesto nisam vole i slusao ali sam ih znao. Cast nekim pesmama. Posle toga dolazi malo rok, sve vreme tankom linijom podvucenim i popom. Kafanske idu posle toga, kad krecem vec po kafanam da bancim, a tek kasnije metal i ostali tipovi muzike. Ako sam nesto propustio, neki zanr, slucajno sam ga propustio.

Ali ipak ovaj put bih po koju rec napisao o jednoj drugoj vrsti muzike. Za pocetak citirao bi Cavketa: Danasnja mladez, svoju zabavu nalazi na rejvovima, tu je i matora ekipa i klinci, ja nesto nisam ljubitelj ove muzike jer mi sve ovo lici na zurku za robote, ali prihvatam da mozda gresim i da sam jednostavno mator. Kazu da poceci zalaze ipak malo ranije 95e, ali revoluciju koju je napravila stvar od Astral projecta – Mahadeva, je sigurno pomerila granice trens muzike i samoga rejva. 7 minuta cistog sexa, sto bi reko jedan prijatelj trenser, su sigurno najjcesci ringtone svih nokijinh uredjaja ako se izuzme nokia tune. Rame uz rame je isla Kabalah, od isto Astrala, a ostalo je istorija. Moj put je isao ipak malo drugacije, recimo da je prvo nesto nalik tome sto sam slusao bio Skazi, mozda jos u 7om ili 8om osnovne, posle toga ide fino zatisje, dok nisam izvalio Eskima na nekoj bleji i zaludeo se nekim pesmam npr Eskimo-Hello Moto, posle toga dublje ulazim u pricu, ja tek tada izvaljujem Astrala, 1200 mikrograma, ili nesto peto (slabo uopste pamtim imena izvodjaca, jedino ako su bas dobri, a ovako me uopste ne zanima ko je izvodjac), ja uopste ni ne pravim razlike izmedju dobrog i loseg trensa, progresiva ili minimala, dobro dark trance je lako prepoznati, ali ostalo mi ne ide nikako. Prvi trens mi je bio na otovrenom, kad sam bio sam, bio sam pre toga vec na nekoj zurci i dosta se napio i ono drugo, i vracajuci se kuci pozvan sam na zurku na otovrenom sa nekim prijateljima, bilo je puno ljudi i brzo smo se izgubili, a ja se uopste nisam ni za tren iscimao da ih potrazim, samo sam se ‘’vozio’’ sa napoljenom masom i gledao u DJa kao u totem. Poslednji put sam bio na trensu u Novom Sadu sasvim slucajno kao i ovaj prvi put, isto pijan isto i ono drugo, sa gomilom prijatelja, ali ipak u klubu koji prima 50 ljudi, tada sam se i prvi put popeo kod DJa i bilo je odlicno!

E sad. Ako cemo iskreno, niko normalan ne voli da slusa trens. Realno? Da li samo puknuti mozgovi mogu uzivati u njemu? Da li samo izdrogirani mozgovi moraju uzivati u njemu? Da pricam o vezi droge i trensa, izlisno je. Na kraju krajeva da li je to djavolja muzika? Takvi prelazi, takvi zvukovi, kao iz rupe nekog, ili podruma. Pogledajte samo slike sa omotima, to su vecinom ili varijacije na temu droge (tipa neki esid, na kome je nacrtano sunce koje se smeje ili tako nesto, pa sve do preko imena ivodjaca kao npr onih starih 666). Jedno je sigurno, ako se u paklu slusa muzika, slusa se trens.

Znam i ljude koji ne mogu organski da ga podnesu, odma pocne da im se vrti u glavi od njega i krenu da povracaju. Desavalo se. Na srecu tih ljudi, covek koji je to pustao u nasim autobusima za gosotvanja je prestao da ide na utakmice. Da li sam u ovoj igri konacno nasao zlatnu granicu? Ipak gajim neku dozu ljubavi prema trensu, kada npr idem prosli petak na zurku u Bigz na 6om spratu i prolazim pored drugog na kome je trens i vidim unutra i 3 prijatleja, tako me povuce da odem, ali ipak se zaustavim. Sto se tice voznje, malo mi smeta, jer putovanja nikad nisam nesto preterano voleo, pa mi je odna losa kombinacija, samo tad mi smeta. Ma ne smeta mi ni tad, lazem i ja.

Teorija zavere. Za kraj teorija zavere mojih prijatelja. Jevreji su nama nametnuli trens (a stvarno vecina ako ne i 90% prvih trens izvodjaca su jevreji iz Izraela), nametnuli su nam ga kao odgovor na nase kolo i ostale narodne igre koje imaju svoje zemlje. Uz miksovanje indijskih ritmova, pokoravaju ljude, valjajuci LSD i praveci sto jaci i dublji trens. Zasto se vojnicima u Avganistanu pusta bas trens, sigurno da i CIA ima udela iza svega ovoga...

Magazin IN

Iskreno razmislite koliko ste puta poželeli da ste Sanja Marinković i da možete opušteno da pričate u etar o muško ženskim odnosima? Ako je vaš odgovor, nula, slobodno nastavite sa čitanjem, ako je vaš odogovr veći od 0, sačekajte sledeći magazin aut.

Večeras u našem improvizovanom studiju ružičaste emisije, sedi vaš voditelj Sonja Marinković(kao jelte, neko nezaobilazan kad je reč o muško-ženskim (u nastavku teksta mž) odnosima). Prvi gost je mlad! I ostali su. Ima na sebi krem uske farmerke, košulju neke jarke boje, a preko toga zečeni džemper i osmeh od milion dolara. Frizura, ne znam koja jer ne pratim modne trendove, ali ipak vidi se da je kopija nečija. E da, i ogrlica od perli, neizostavna, i sat onaj na ruci, kao skroz beo, nešto ne znam ni dal je sat il narukvica. Uljudno ljubi ruku Sanji i maše publici, koju inače čine sve devojke sličnih godina. Samouveren je, na televiziji je, pre nego što je krenuo na snimanje ostavio je status na fejsbuku i tviteru, zna da ga većina poznanika u tom trenutku gleda i zavidi, i odlično se oseća što se toga tiče. Ima problem sa devojkama, smrtno je zaljubljen, a ona bi htela samo da budu najbolji prijaetlji. Po prirodi dečko je igrač, i igra igru, ali se prevrće noćima po krevetu zbog nje. Sklon je plakanju i vudu magiji. Njena poruka mu je kao dobitak u kladionici, a viđanje sa njom kao zgoditak na Lotou. Nema problem da joj bude veran pas, samo dok dobija makar malo koski, kad u tom psu proradi životinjski instink za pobunom, vlasnica zna da bude oštra, i da ga sačeka da joj se vrati i umili uz nogu...

Šta kažu stručnjaci? U studiju su i novinari, filozofskog lista Kurir, sociološkog nedeljnika Press, i Politikinog dodatka ''Skandal''. Filozofi iz Kurira misle da dečko živi loš život, sa već navedenim besanim noćima, i čestim izbacivanjem viška vode kroz oči. Po prirodi takvi ljudi, dobijaju negativne reakcije zbog svog ponašanja kod društva, pa se i tu dešavaju problemi. Postoje dve opcije, jedna, biti ponosan i lud, i pretvarati se pred prijateljima da ne trči za devojkom, a pred njom pretvarati se u pudlicu. I druga opcija, raskrstiti sa njom, isplakati se poslednji put pred kompletnim društvom i krenuti dalje. Sociolozi se slažu sa većinom kolega iz lista Kurir, uz dodatak da verovatna ovakva osoba nikad neće imati puno jakih i stabilnih veza, i plaši se da se to ne odrazi na njegov doprinos društvu (neki marksista). Ljupka prefinjena dama iz lista Skandal, sa setom u očima gleda u dečka u stolici i nežno govori ono što je on već milion puta čuo: ''Naćićeš neku sigurno, svet je pun dobrih devojaka, glavu gore!'' Dok se iz publike stidljivo začudlo: ''Al većinom će hteti samo da ti budu prijatelji, dobra si ti pudlica''!

Izađe tako i naš prvi gost iz studija... Pognute glave, spreman da sve otkrije u garderobi ili šminkeraju, tj prvom čoveku ili ženi na koju naiđe, ali nema vremena, reklame su već pri kraju, Sanja popravlja šminku, novinari prebacuju nogu jednu preko druge. Ulazi sledeći gost... Opet veliki osmeh od uha do uha, mada iz drugih pobuda nego kod prvog gosta, smešno mu je gde se nalazi, i kako je nateran na sve ovo. Uljudno pruža ruku Sonji predstavlja se i seda u fotelju, u tom trenutku se vraća u realnost i shvata gde je došao i zbog čega, i nije mu toliko lagodno. Nije se ni preterano spremao za ovo gostovanje u emisiji, i dalje mu je frka od par drugova ako ga vide, ali nije smeo da izneveri devojku... Već vam je sve rečeno, ima devojku, dva meseca, i neverovatno se vole, kao da su stvoreni jedno za drugo. Njegov plan je uspeo, ostavio je prljave starke i košarkašku loptu, obukao je lakosta košulju i plitke patike ali firmirane i spreman je bio za lov. Upecala se devojka diskutabilne pameti, i ne preterano primamljive figure za modne časopise. Ali daje ono što druge kriju! I to je sve izrečeno baš ovkao u etar! I on je svestan da je izletelo, i da su se svi zgranuli, ali je moralo biti rečeno! Posle toga nema nazad, otkrio je i da provode 6 sati dnenvo zajedno, i da mu je na početku to predstavljalo problem, ali da sada se navikao i da je ok. Najviše mu smeta, što mora da se stalno silka sa njom, i što je ona stlano na štiklama, i što mu ostavlja gluposti na njegovom zidu na fejsbuku, neke ljubavne narodnjake koje on ne sluša, ali je voli, i to iskreno! Idu za par dana na Zlatibor, i nada se da to ova emisija neće promeniti...

Stručnjaci su bili pred teškim zadatkom. Ovakvi mž odnosi, su zaista često zastupljeni u našem društvu, priča sociolog, veza iz korisiti, nikome ne donosi dobro, em što se iskače iz jednog životnog koloseka na koji si navikao, i sve oči moraju biti uprte ka toj vezi, em što okolina te ne gleda više drugim očima, i onda se moraš boriti dosta češće za mesto u društvu. Pogotovo integrisati nju u to društvo, dodaje psiholog! To je proces koji je mukotrpan i dug, ali mislim da može imati svetlu budućnost, ako se pronađu kao takvi sa još nekim parovima, zašto da ne idu dalje? Naglašava, da im želi svu sreću i da pošalju razglednicu sa Zlatibora! Novinarka kulturnog dodatka, je očarana brutalnom iskrenošću gosta, ali misli da je to i njegova lepša polovina znala, i da je lepo što iz nekog tako životinjskog nagona izrodi se jedna tako lepa veza, i ona je pozitivna u pogledu nastavka veze, a i ako pukne, vratićete se jedno drugom! 

Ode i drugi, pomisli Sanja, a ja još niti jedno mž pitanje nisam postavila, i ko su ovi novinari, ovo nisu moje standardne kolege, i ovo nisu uopšte poznati ljudi, to znači da nisu ni merodavni, šta se dešava pita se naglas, treći gost samo što nije, sprema se da ga ugosti.

Treći, nema toliko veliki osmeh na licu, više smešak učtivosti. Laganim hodom silazi i ležerno obučen ljubi ruku Sanji, ona dobija napad smeha, a on maše publici, dobija jak i prodoran aplauz, zavaljuje se u stolicu. Ne može da veruje da će za ovo snimanje dobiti celih 100eura, već razmišlja na šta će ih potrošiti, nema problem da bilo šta kaže u etar, mada zna da će se mesecima među njegovim prijateljima pričati o ovom gosotvanju u emsiji. Priča kako je upravo raskinuo, i kako nije zadovoljan tim raskidom kao niti jednim pre toga. Često ulazi u veze, i često biva ostavljen. Zbog njegove nadmenosti i arogancije, devojke kada mu se približe, često padaju u ljubavne transeve i žele biti uz njega 00-24, neke prihvati, neke odbije, a one koje prihvati prolaze kroz teške trenutke jurenja za njim, pa ga često ostave. Nekad posle 5 nedelja, nekad posle 5 meseci. Ne potresaju ga ti raskidi, koliko promena u njegovom bio ritmu što se toga tiče, čeka devojku koja će biti svoja i voleti ga zbog toga što jeste, i smeti i udeliti mu kompliment bez stidljivosti i uvrediti ga, takođe bez stidljivosti. 

Socilog ne voli trećeg gosta, misli da se čoevek sa takvim stavom, može prevariti i na kraju ostati sam za ceo život! Priča kako mora spustiti kriterijume, i pokušati da otvori i otkrije devojke, psiholog naravno, sviđa mu se treći gost, i govori da ako ipak kriterijumi ostanu isti kao i ponašanje, može se destiti da ostane sam, ali da ako nađe devojku svojih snova i osvoji je, da će to biti jedan srećan i ispunjen brak. Naša mlada novinarka, žali što je gost otišao, volela bi da mu uzme broj telefona, da ga malo bolje upozna...
Sonja je u suzama, isekli su je iz rođene emisije, još jedne suze u emisiji, pomisli kamerman, a taman je kupila novu haljinu... Niko ne iskače i ne viče SKRIVENA KAMERA... Svetla se gase...

Davno zaboravljeni tekst o uraganu Sendi

Mnogo prasine je ostavio uragan ‘’Sendi’’ za sobom, pa in a srpskom internet nebu, koliko in a istom plocniku, kaficima, i ko zna jos gde. Elem, kao i uvek pocecu sa onim sto ja znam o ovoj temi. Ok, trebao je neki ugaran da udari na istocnu obalu Amerike, znaci NY, Cikago, Boston (?), sta je jos na istoku, Indijana(?), Rod Ajlend da nestane, pokusavam da se prisetim NBA klubova koji su na istoku... I onda je taj uragan splasnuo naglo i samo je napravio velike talase, mislim samo pod navodnicima naravno, i onda je poplavio par gradova i ubio kolko ja znam 5 ljudi, a danas dal sam negde procitao, ili mi neko rece, cak i cifru od 33!

Javnost u Srbiji je duboko podeljena cak i oko ovog pitanja. Uvek imamo ekstreme na obe strane spektra neke teme i one koje ta tema samo okrzne, kao npr mene. Nekako tiho i bojazljivo su poceli da se pojavljuju komentari tipa: Ajde Sendi! Sve dok neko nije okacio sliku gde Srbina sa sajkacom, jelen pivom i kokicama posmatra sve to uzivo iz udubnosti svog doma. Svako sa iole malo humora u sebi se nasmejao toj slici. Posle su poceli ‘’live steamovi’’ tj direktni prenosi dogadjaja, a danas sam saznao da je to stvarno i neko gledao. Neko rece takodje i da se opasno smorio, gledajuci spektakl, samo kao gomila vetra, i drvece koje se ljulja.  Valjda je zaspao pa nije stigao da pogleda i kraj filma.

Sve je kulminiralo za mene, kada se na nekom bednom sajtu sa bukvalno bubuljicavu stidenstku klijentelu, nasla top lista od 80ak najboljih statusa o uraganu. Stigao sam mozda do broja 5, i ugasio a od tih 5 sto sam procitao, najoriginalniji mi je bio onaj broj 3 i recenica: MOLEBAN ZA MERILEND! Znaci, imamo te koji su naravno sve ovo okrenuli na salu. Kada sam upitao danas coveka koji je promenio i svoju sliku na drustvenim mrezama u to ime, on je odgvoorio da je njemu ceo taj dogadjaj, jako beznacajan, i zabava prosta, mrzi amerikance, jer su dobili najveci dar a sasvim su ga upropastili i krenuli ka svemu kontra. Mrzi debele amerikance i nema nikakvo osecanje zbog toga sto su umrli u bilo kojem broju.

Bio mi je bas prekjuce jedan prijatelj sa fakulteta u gostima u kraju, i dok nisam bio tu upitao je mog prijatelja da li sam ja takav desnicar i ovde, kao sto sam na fakultetu. Bas mi je drago sto su svi u glas odgovorili da ja nisam nikakav desnicar, da me smatraju za najvecu ‘’prodaju’’ u kraju, i da ako sam ja desno da oni to vise ne zele da budu. Izgleda da je moje i malo desno nekome zaista daleko… U tom duhu sam razmisljao i o ovoj temi.

Zamislio sam porodicu. 60 kvadrata, prikolica negde na periferiji Merilenda, samohrana majka, troje dece, dvoje muske, jedno zensko, zensko dete sa lutkom u ruci, decica imaju tregere, a majka ih tesi i grli dok se moli da uragan zaobidje njeu prikolicu. Svi placu, telefonske veze ne rade, nema struje, ima malo vode, coca cole i pite u frizideru. Bice mi zao ako ta porodica ostane bez krova nad glavom, bice mi zao ako oni umru... Drugih amerikanaca, koji su kupili pola hipermarketa, i pobegli u najbolje novo atomsko skloniste sa vec ogromnim zalihama unutra, i ususkani gledaju vesti i cirkaju starbucks kafu mi nije zao, ili barem mi ih nije zao nesto preterano. Tako da zaista ne mogu da likujem nad necijom tugom. Jeste, svasta rade svetu, svasta su radili nama, ali jednostavno ne mogu. Isto kao sto imam misljenje da tokom ovog poslednjeg rata, mi je zao svake zrtve i sa jedne i druge i trece strane, e sad da li podjednako, zavisi i da li je uniformisano lice, ali mi je zao zrtvi! A prica o njihovom broju, samo ih jos dublje zakopova.

Procice i ovo ludilo za samo par dana. U NY ce opet sve biti kako treba, u MOMA muzeju i dalje ce izlagati najrazlitiji umetnici, NY Jenkiji ce pobediti u bejzbolu a Niksi ce izgubiti u basketu, Hilari Klinton ce se vratiti u NY i piti kafu u starbucksu sa svojim prijateljicama koje ce joj pricati kako je sve izgledalo uzivo, od Bila ce dobiti samo osmeh i reci da nista nije bilo toliko strasno, verovanto jer je on bio taj koji je bio u sklonistu i igrao sah, ili se gledao sa nekim na skypeu, a mozda je i bio pijan.

Ljudski zivot nema cenu, ako je u Hriscanstvu najveci greh izvrsiti samoubistvo, onda je za mene isto jako veliki likovati nad necijom, posle njegovog odlaska na ‘’vecna lovista’’. Bas danas sam imao srecu ili ne, ili mozda mozemo reci privilegiju, ili recimo ekskluzivu, da uzivo pricam sa zenom koja je to pokusala da uradi i to skokom sa Nebojsine kule. Dok je pricala u gutala je knedle i imala nesto u ocima. Svaka od NY 33 zrtve, je dovela do istog osecaja barem petoduplo vise ljudi. Neko od tih ljudi je dobar covek. Nije moralo to da mu se desi 30og oktobra dve hiljade dvanaeste.

Sta zene zele?

Dugo sam se nakanjivao da napišem ovaj tekst. Ni sada nemam jasnu koncepciju u glavi kako će on izgledati. Tema stara, koliko je star i čovek, milion puta obrađena od milion autora, a eto i ja došao na tu ideju da kažem nešto o tome, nikako nešto novo. A inače, pišem u momentu. Pisao sam ovih nedelja o sebičnosti, cveću (pravom cveću), dnevno političkoj situaciji (da ostane onako da za 10 godina mogu se okrenem na taj tekst i vidim šta se promenilo) i o raznim drugim stvarima. Ovo sam hteo da pišem još pre 2 meseca, prvi put kada sam pešačio i uz to slagao slova u glavi, kako bi priča dobila, početak, razradu i kraj. Verujem iskreno, da je to bila i najbolja priča koju imam u glavi, a ova koja mi se eto večeras javila je samo njena nepotpuna verzija.

Žene. I već znam da gubim vašu koncetraciju, već znam da vas gubim ovde, a zamislite sada, šta bi tek bilo da sam napisao ljubav? Kakva ljubav, kakvi bakrači, još mi je 21-a. Onda da se zadržimo na ženama, a ne na ljubavi. Sedeli smo u kolima, prijatelji moji i ja, svi sa istim problemom, sedeli smo sa istom gorčinom, istim mislima, sličnim telefonima u rukama. Verujte, to je prvi put da se takva scena dogodila u kolima, a jako dugo sam u tim kolima. Žene, su dolazile, više kasnije nego ranije, ali su dolazile svima u nekom vremenu. Prvo se to ljubomorno čuvalo, i moglo se primetiti samo po veličini, ili bolje dužini osmeha pri razgovoru. Posle je to postalo manifestnije, čak su postajale i toliko javne, da su dolazile i da provedu vreme sa svima nama, e a takve su ove četiri bile. Bile su one koje su već prošle tu inicijaciju, bile su javne, znali smo dosta o njima, pa čak i oni su znali dosta o nama. Znali su one prljave tajne, koje svi znaju u društvu, i uvek se smeješ tim tajnama, ali ne bi želeo niko drugi da ih sazna, pogotovo ona.

A problemi? Isti! Dobro ne isti, slični. Znate kad ono ste zajedno sa tim ljudima i provodite vreme sa njima, pričate, pijete, smejete se, a jedan drugar stalno mrzovoljno gleda u telefon, a on zvoni, a ovaj uključi sajlent, ili prekrije rukom zvučnik? Ili kada na primer, celo veče ne progovara nego stalno kuca poruke nekome? I sutra, sledi izvinjavanje, laganje, izgovori, bes, loš dan, itd itd... Zašto su devojke postale toliko posesivne? Da li mi, mladi muškarci, imamo pravo na lagano ustajanje, ili smo ga izgubili a nije nam javljeno? Zašto moramo da ustajemo sa 10 propuštenih poziva, i 4 poruke, od kojih je prva jednino možda solidna, a druga je već zabrinuta, treća prebuna besa, a četvrta je želja za raskidom i priča kako je gušiš. Zašto nas žene teraju da provodimo vreme isto kao one, zablenuti ispred mobilnog telefona, kucajuću dugometražne poruke. Ostavite malo telefon, neće propasti svet, kad odete u kafić pričajte a ne kucajte poruke! Mi nismo vlasništvo žena, možda one u svojim glavama rezonuju da ako smo pokušali da ih smuvamo, time potpisujemo neku vrstu nevidljivog ugovora, kao kad instalirate igricu ili program na kompjuteru pa uvek klikćete samo ''nekst'' i onda morate negde i da kliknete ''aj agri'' to je kao neki ugovor koji niko ne čita, e pa drage mi taj ugovor nikad nismo potpisali muvanjem vas! Ne da ga nismo potpisali, nismo ga nigde ni pročitali! Zašto nas stalno menjate, zašto smo sirovine kada psujete više od nas? Zašto smo se seljaci, kada prdite i vi? Možda čak i više smrdi!
Za mene veza znači zaista jednu dozu prisnosti i povezanosti, ali nikako veštačkim putem stovrena. Zaista nemam običaj da se svojoj devojci ne javim ceo dan, i to mi se nikada ne može desiti, znam ljude koji to imaju običaj da rade, ali ja nisam taj. Samo ne mogu da ti se javim kada spavam, a ne želim da ti se javim kada sam zauzet sa nečim, opusti se, za 20 minuta neću raditi to što sam radio, i moćićeš sve da mi kažeš i ispričaš što želiš, nemoj da brineš zbog toga! Nekad, kada vam ne pošaljemo poruku, nemamo kredita, niste razmislili ikada o tome? Ne daj Bože, da vam pošaljemo ''molitvu'', jer kad to uradimo dobijamo samo poruku, ''šabane'', ''retard'' ili nešto slično.

I kako možete jebeno sve ovo da nam radite, a znate da onda kada se vidite sa nama, postajete jebeni med, i sve se istopite kao sladoled na suncu, i uživate u svkaom trenutku provedenom sa nama, kao što jebeno i mi uživamo sa vama! Šta će vam ta presija? Ja sam prvo mislio da vam je samo dosadno, nemate pojma šta da radite sa sobom, pa nas cimate tako, ali onda sam skapirao da nije dosada, nego jednostavno vi volite to da nam radite, i sebi da kidate živce i nama!

Jel postoji negde pravilo da se moramo videti jednom na dan? Jel stvarno negde to postoji? Pogotovo ako smo pre toga dva sata pričali telefonom, i tri sata četovali na fejsbuku? Mislim pet sati sam ti posvetio, bez da sam išta drugo uradio, i onda mi prebacuješ da sam skot u vezi koji neće da se vidi sa tobom. Pre neki dan sretnem baš tu jednu devojku, devojku od jednog mog tog prijatelja iz kola navednih iznad u tekstu. I ona mi kaže sledeće: ''Ne mogu da verujem. Aksentije(lažno ime) mi je ladno javio da ide za sutra u Novi Sad, a meni je Robert(isto lažno ime) rekao da su se to dogovrili još pre pet dana! Zamisli to?!'' Dobro je što nije gledala u mom pravcu jer sam se onako iskreno nasmejao sam za sebe, setivši se mog prijatelja znajući koliko propitivanja i smaranja bi iziskivala takva odluka da joj se nešto takvo saopšti ranije. Što moramo da vam polažemo račune? Ne morate ni vi nama! Zaista me ne zanima ništa o aferama vaših drugarica, i njihovim torbama! A znate šta još ne volimo? Ne volimo vašu muziku! I zaista ne želimo da idemo sa vama na nju, a još više ne znamo zašto vi želite da mi idemo sa vama? Zar ne vidite da vam samo kvarimo provod, ako volišš tu muziku idi sa ekipom koja voli tu muziku, sa kojima ćeš iskreno skakati uz tu muziku, sa kojima ćeš se opustiti tamo, i moći godinama kasnije da prepričavaš tu žurku i digađaje, šta ću ti ja? Ja tebe ne zovem na fudbal ili bilijar, kamoli na Soni, manje da gledamo NBA finale istočne konferencije, ne tražim da skupljaš sličice, niti šalove, ne tražim da slušaš Marlona Brutala, ne tražim da promeniš veru, ne tražim da ideš samnom na proteste na Kosovo, ne tražim da idemo u kladionicu, ne tražim da slušaš trens. Zaista ne tražim.
Ne znam. Volimo mi vas mnogo, i jako nas boli što ne možemo to da vam pokažemo. Što morate stalno da igrate neku igru, da nas gurate u to da igramo Monopol, da igramo jedno protiv drugog, zašto umesto toga ne bi mogli da budemo ista figura, i da zajedno prođemo tu mapu do polja ''start'' i podignemo 20.000 dolara za prelazak preko starta? Aj razmislite pa javite...
P.S. E i ovo, nekad preterujete sa doterivanjem, neke stvari od toga što radite sebi baš i ne volimo..