Rutina

U prethodnim dnevnicima sam pisao o stvarima koje smatram pod svakodnevni zivot, ali vecinom u interakciji sa nekim, ili necim. To zaista jeste svakodnevni zivot, i autobus, i interakcija, i komsije, ali sta biva kada ostanes sam u sobi sa svoja tri pauka, kada bauljas po kraju u predvecerje, kada sedis na terasi i kucas poruku ne gledajuci u telefon. Pokusao bi da objasnim motoriku ovih radnji, i kako neke svakodnevne ucestale radnje postaju rutina o kojoj ne razmisljamo.

Dok ovo pisem, prisecam se onog sto mi se desilo pre 3 sata. Imao sam dve hiljade dinara u dzepu, rasporedio sam ih lepo 500,500,500,200,200,100. (ovo bi nazvao ekonomska rutina, kada covek tako slaze novcanice u novacnik a ne samo zguzva novcanice i sto pre ih stavi budjelar ni ne znajuci koliko ima para. Zaklopio sam novacnik i stavio ga u desni zadnji dzep. Levi je rezervisan za pasos bez kojeg ne idem u grand kazino, jer nemam stalnu karticu a nece da mi daju novu jer sam ih lomio u par navrata kada sam govorio sebi da cu prestati sa kockom. U desno prednjem su pljuge i upaljac, a u levom telefon. Takav je raspored kod mene od kada znam za sebe. Mogu sa ponosom da kazem da nikada nista izgubio u zivotu, novac, cigare, pasos ili telefon.(rutina ne gubljenja vremena pri trazenju stvari, kada se radnja cesto ponavljao kao u slucaju stavljanja stvari u dzep mora se razviti neka sistematicnost koja ce olaksati buduca stavljanja istih u iste) Krenuo sam najkracom rutom (garantujem da je najkraca) poznajuci i raspored semafora u ulici.(rutina koja se mora proveriti, sve dok ne odes iz oba pravca do jedne tacke, samo ce biti nagadjanja, primer vracanje iz grada, zakljucak da se brze stize preko Novog Beograda nego uz zemunski kej) Pristizem polako na stanicu i vidim da tu stoji stari zuti bus, sa iskrivljenom tablom u levom cosku, i odma rezonujem da je to ili 17 ili 704, priblizavam se jos blize stanici laganim kasom, i brojevi pocinju da se razbistravaju i vidim da pisu jasno tri cifre i trcim da ga stignem i uspevam. (rutina pa hajde da je nazovem autobusa, pamcenja neobicnih stvari na obicnim, kao iskrivljene table)
Tolko puta sam video sve te autobuse koji prolaze kroz kraj, znam ih u dusu, u motor, u polomljeno sediste i svaku nalepnicu zalapljenu ikada na vrata ili bilo gde. Kada su bile one predjasnje karte, imao sam u novcaniku karte koje jednom ponistim npr u novoj 84ci i onda sutradan opet udjem sa tom kartom u taj isit bas i vozim se najopustenije.

U autobusu su pijani ljudi. Naprednjaci, tako sebe oslovljavaju. Smrde, i glasno i pricaju o inspektoru zemunskog supa. Ne skidam pogleda sa njih, a kucam poruku drugaru i opisujem sta se desava, prsti lete po telefonu, ulazim u imenik i znam tacno da treba samo da kliknem jednom C, i tri puta spustim dole da bi dosao do upisa Cesko. Naravno ne gledam u telefon i kada klikcem send. (rutina koja je povezana sa vasim telom, on nesvesno radi ono sto je mozak zacrtao, bez ispitavanja odluke, nekada se moze desiti da ukucate rec koju uopste ne zelite ali samo u slucaju ako jako mislite na tu rec dok radite ovaj posao)
Ne moram da vam govorim da sam u kazinu pukao sve pare, i otisao kuci popisan. Iako pun tih losih misli u glavi, prelazim veliku ulicu na crveno, ljudi stoje, niko se ne usudjeje da me prati, ali ja znam da 15 skrece i blokira ostalim automobilima prolaz i da imam tacno toliko vremena da predjem ulicu. 

Dolazim kuci, i rutina dolazi do vrhunca. Skidam patike, bez iti jednog pokreta telom, samo ih svlacim ne odvezujuci ih. (rutina povezana sa hedonizmom, vaganje isplativosti, rezonuje se da se ne cini svlacenjem patika velika steta, a usteda je nekih 15 sekundi) Dalje idu dva koraka napred, dizanje desne ruke u znak pozdrava ocu koji lezi u dnevnoj sobi(rutina koja dolazi do izrazaja samo kada je neka osoba tu, a ako nije cula moraju to da registruju vec usadjenim pokretom bacanja pogleda u odredjenom pravcu), otvaranje vrata moje sobe, i u brzom okretu zatvaranje isith. Zatim sledi udarac nogom u kuciste kome se dobija na vremenu,(opet ta hedonisticka rutina) jer se tokom paljenja kompjutera ima vremena da se skine cela ‘’fensy’’ garderoba za kazino, i oblaci ‘’gangsta’’ tunika. (monitor se jos ne pali) U kuhinju se ulazi tiho, i pali se priguseno svetlo, ne ono jako.(opet ta rutina vaganja, znaci treba mi svetlo ali necu da probudim ukucane paljenjem jaceg osvetljenja) Otvara se prvo frizider i vade se tacno 6 kocki leda, frizider je i dalje otovren a kocke se odmah stavljaju u casu, led se vraca gde mu je i mesto a frizider zatvara. Sledi otvaranje prve police gde moze biti nesto slatko, corak. Druga polica gde moze biti isto slatko, opet corak. Tek tada sledi otvaranje frizidera, uzimanje vode koja je vec ohladjena ali mora da ide preko leda, i trazenje necega za jelo. Tek tako natovaren svetlo se gasi, i krece se put sobe. Tek se sada krece paliti monitor, i krece pisanje ovog dnevnika…

U interakciji sa ljudima, stvari su malo drugacije, ali i dalje rutina tu igra veliku ulogu. Tokom obitavanja na ovoj planeti, neka pitanja dobijate cesce (kako fax, sta ima) a neka redje (sta mislite o Flamingosima). Za ova ucestalija moja teza je da ce inteligentan covek naprviti odgovor u glavi, interesantan i zanimljiv koji ce moci cesto da koristi. U praksi to izgleda ovako. Pitas zaljubljeni par na ulici sta rade, oni odgovaraju klasicno da SETAJU, uctivo pitaju tebe sta radis, a ti im odgovoris da STOJIS. Ili za fakultet vec mi je ustaljen odgovor: Cimam se oko budzeta, molim se da ostane 48 poena, itd, sto otvara proctor za dalju i dublju konverzaciju. Primetio sam da i ljudin na nizem stupnju razvijenosti, koriste takve fraze, tipa na moje: Sta ima? Oni odgovaraju sa: Svaki dan se cima! Ali u ovoj podeli moramo praviti razliku, na inteligenten rutinirane odgovor i klasicne rutinirane odgovore tipa: Sta radis? Bleja. Ti? Isto. 

Glavno pitanje koje se namece, da li je rutina dobra ili losa stvar? Da li je dobra kada si sam, a losa kada je interakcija sa drugim ljudima u pitanju. Ili obrnuto. Sve u svemu to je po meni prava SSZa, i zao mi je sto sam to tek sada uvideo a trebao sam prvo a pisem o ovome. Za kraj bi rekao samo, da rutina ne treba da nas ubije nego da nam pomogne. Dobili smo puno sa njom, nemoj da uprskamo, isto kao is a planetom zemljom, negujmo je, ne silujmo je!

Dial up

Prosao je i cetvrti dan agonije, i u moju kucu se ponovo vratio internet. Ako je nesto moj svakodnevni zivot onda je to on. Samo sam na ovom primeru mogao da zakljucim da se skidam polako is a te droge. Napravio sam i mali socioloski test, pravio sam se kao da ne znam sta se dogodja u kuci (da nema ne net, ni keva, ni cale, ni burazer) i ispalo je odlicno. O rezultatima nesto kasnije.
Moj prvi kontakt sa internetom je bio ne znam koje godine, ali recimo drugi razred osnovne, do tada sam vec cesto visio u prvom otvorenom LAN klubu u Zemunu, i vrlo sam ponosan na to, jer je to bilo kao da je napal bomba pala u kraj, i uvek je sa posebnim osecanjem spomenem kad neko spomene neke kasnije igraonice koej su se pojavile. Tu nije bilo internet, nego samo igrice. Bili smo navuceni kao indijanci. Bili smo redovni, nas par, znali smo vec radnike, i njihovu prijateljicu na koju sam se lozio koja je blejala tu. Jbt kako je bila drugacija od sivila tog vremena, ali iskreno ne moram da je vidim nesto, nek mi stoji takva u glavi kakvom je pamtim. Cekali smo u 7 ujutru, ispred da se otvorio da bi mogli da igramo mozda cak i Simse ponekad! Konacno, ne moras vise da cekas da te pozove ortak koji ima kompjuter nego mozes kad hoces!
Prvo sto sam ukucao na guglu da bi pretrazio nesto, svoj prvi enter koji sam lupio, je bilo moje ime i prezime. Glup klinacki trip iz ove perspektive, pa onda svojih roditelja, pa priajtelja, pa nastavnika, pa omiljenog fudbalera, itd. Internet at his best! Onakav kakav treba da bude. Nazalost odmah taj dan sam saznao da ima i druga strana medalje. Da tako zaglavljen po prvi put na internetu, sam zaboravio na vazan trening na Kalemegdanu, pa se keva bas naljutila…

Tema interneta, i ako gledamo siru sliku, uopste celog kompjutera, je jako cudna. Konacno sam docekao dan da mogu da peckam oca sto igra igrice. Da, cale redovno ulazi kod mene u sobu oko 11 ujutru da bi citao ‘’Dnevni Avaz’’ i sve pot parolom ‘’Samo spavaj!’’. Danas sam ga u ocaju video da instalira igricu neku. Trazio sam medju starim diskovima neku muziku staru za kola, neki stari rep da se tripujemo dok se vozimo, a zateko sam caleta kako ceprka po njima dok instalira neku pilotsku igricu. Covek koji do pre dve godine nije mogao da upali kompjuter. On je ovaj nestanak podneo mozda najteze. Iako je cesto putovao tokom ova 4 dana, svaki slobodan trenutak bi iskoristio da me pita sta se desava sa internetom, i sta cu poduzeti povodom njega.
Keva sa druge strane, zna da barata sa kompom, tek nekih godinu dana, i ona oseca da joj fali, ali vise je zbog burazera mladjeg zvala nekog lika komsiju da dodje i popravi. Ne gotivim ga, odlicno nisam ni bio tu, samo dosao na gotovo. Burazer je nesto zagrizeniji, po tom pitanju pa je i njemu bila frka. Pogotovo kad me je video kako na terasi sa lap topom uspevam da pustim nesto sa youtuba, dosao je kao oparen da izivid sta se desava. Ja sam za wireless izvalio tek drugog dana, ali morao sam se izvijati na otovrene delove stana, gde je hladno i neugodno, pa sam odradjivao ono sto sam morao i odma odlazio nazad u sobu. Jednom sam samo otisoa u internet caffe. Citao sam knjige, ucio za kolokvijume, vidjao se sa drustvom. Prelezao sam sve kompjuterske bolesti, ako se neko izigrao to sam bio ja. Jedan od onih koji iz trip napise pismu urednicku casopisa ‘’Gamer’’ i uspostavi odlican odnos sa njim(i dalje se secam odlicne parole koju su imali –MI BI SAMO DA SE IGRAMO--), pa onda preko kupovine i hrvatskog pandama nasem casopisu, pa do besplatne pretplate na ScreenFun zbog najbolje slike koju sam napravio u igricama. To je to. Nema vise. Imam jednu igricu na kompu, i samo 4 sajta koja okrecem, nema ih vise 50 kao nekad. Mislim da sam duzim nizom godina izvalio kako treba koristiit internet, i da mi je to velika prednost, oni koji se kasnije navuku zavrse ko moj cale.

Inace, po sto je u internom razgovoru sa jednim od asistenata spomenut forum parapshilogija, voleo bi da zakljucim da je sa tim forumom zatvoreno jedno poglavlje u internet istorji Srbije. Posle nje, nema vise jednog foruma koji je bio toliko svestran i zanimljiv. Kada se zna da tu najvise ljudi pise kao otpadnici sa b92 foruma, onda stvari postaju jasnije. Fejsbuk je sve unistio. Kolko je i doneo. Forumi su pukli, ili su na ivici egzistencije, mada sa ponosom mogu da kazem da dobar rad na forumu se itekako isplati, da na forumu moje navijacke grupe na kome sam bio admin, napravio sam forum od 300 ljudi bitnih iz cele zemlje koji su razmenjivali utiske, na kraju je i famozno primirje na njemu predlozeno. Vise nisam tu admin.
Myspace i forumi su bili najbolje doba. Fejs je otvorio sirom vrata ludilu. Svi su isti pred ‘’tajmlajnom’’ i ljudima, i svaka budala ima jednaki glas. Sve se deli u tri grupe ljudi: Oni koji su skapirali internet, oni do pola, i oni koji nisu. Vec gledamo kako se revolucije dizu preko internet, kako covek danas za dan na internetu sazna isto kolko i covek pre 200 ili 100 godina za ceo zivot! Novinarstvo je dovedeno na najnize grane ikada pojavom interneta, nema vise autorski tekstova, sve je copy-paste, pisac(ili onaj sto kopira necije redove) nema pojma o cemu se radi u tekst, truje obicne ljude informacijama koje nije proverio, o kojima nista ne zna, i stvara neko iskrivljeno javno mnjenje. 

Za kraj ne znam sta reci, borimo se socilozi protiv ovoga, ne dajmo da preovladaju neki novi salonski sociolozi, iz fotelje. Kao sto sam rekao na jednom od predavanja kod asistenta Dejana citirajuci Beogradski sindikat: ‘’Aj izadji malo napolje, tamo gde je akcija, da vidis pravu stvarnost van novinski redakcija.’’ Mogao bi jos dosta pisati i razlagati ovu temu, ali mislim das am licnim primerima dobro objasnio ceo trip internet vidjen iz mojih ociju, jako inace dobra socioloska tema, gde ne znam da li ima nekih radova na tu temu, ail bi bilo odlicno kad bi neko ko bi to radio napravio paralelu sa onim autorom, sociologom, koji je pisao o televiziju i tako necemu, isto iz SSTa radjen lik.

Da li ce se zivot jednog dana meriti pre i posle youtube-a? Kako bi izgleda bleje da youtubea nema? Kako bi se povezali razni ljudi da nema fejsbuka? Koliko beba ne bi bilo rodjeno da ga nema? Da li je na snazi internet revolucija?    

Komsije oce da me pljasnu

Iako kao što sam moguće napomenuo u 99% slučajeva pišem uveče, sada je 10:57 a ja pišem dnevnik. Inspiracija ne bira. Došao sam kasno oko 4 ujutru, i upalio film od tri sata koji nisam mogao više da odlažem(bio je zreo za gledanje), tako da sam dočekao 7 ujutru ''na nogama'' i otišao kod babe na kafu. Ni tad nisam otišao u krevet, nego na prvu jutarnju cigaru u parkić(kod babe je zabranjeno pušenje). Upali sam pljugu, a igra je mogla da krene.

Prošla je prvo baka Rada kojoj sam se već javio dok sam silazio do parka, ali opet sam joj se javio i dobacio kako je vredna, nasmejala se i nastavila. Jedna od onih komšija koji su apsolutno ravnodušni prema vama. Dok sam je gledao kako odlazi prema mojim komšijama koji ne znaju za mene, tj uličnim prodavcima svega i svačega od Pan erotike do uljane lampe, prošao je moj bivši profesor likovnog, nije mi se javio. Jedan od onih komšija koji me ne gotive. Imao je zavoj na ruci, pa nek me čik opet ne voli. Odlučih nešto da pojedem i hodajući ka pekari, sretoh omiljenu prodavačicu sladoleda. Ruskinju staru 60ak godina, upadljive sede frizure ''na juriš'' i šminke. Izgrlili smo se ko rod rođeni i ispričasmo, al ne kupih sladoled, nisam imao i za burek i za kapri. Često bacimo spike o Rusiji, Jesenjinu, Putinu ili Kurnjikovoj. Ovo gore vam je prva podela komšija, tj oni koji vas vole, oni koji ne, i oni ravnodušni. Iznenada se pojavila i druga podela, po mestu stanovanja. Moram svrstati baka Radu u grupu komšija jer živi kod mene u zgradi od kada znam za sebe, ali i ostale komšije koje ne žive kod mene u zgradi moram nazvati komšijama. Oni klošari na klupama, to su moje komšije! Dobro nekad mi je loše kad vidim jednu klošarku kako se presvlači bez jedne noge pred decom na ljuljaškama, ali ispunjava sve uslove za komšiju. Meni je postlaa komšinica i jedna devojka što je počela od skora da radi na trafici u kraju. Mnogo slatka, 86o ja mislim, ovih dana kujem paklen plan da joj gurnem novčanicu sa brojem telefona, mojoj komšinici, ko će kome... Na kraju moram da naglasim da prijatelja koji sad živi na NBGDu i dalje oslovljavam sa komšom kad god ga sretnem, tako i na četu fejsbuka ili porukama. Uvek smo bili komše, tako da je i to dokaz da mesto prebivališta ne igra igru u ovoj podeli.

Komšije su moj svakodnevni život, ali onaj pravi. Ljude koje znaš ceo život, a oni te znaju kad si još jeo sline i skupljao puževe. (nisam radio ni jedno ni drugo) Većinom me zbog porodice najviše gotive, jer moj deda je bio veliko vojno lice pa sam baš pre neki dan našao zapisničarski dnevnik mog dede u vreme kada je bio predsednik kućnog saveta. Ono je za mene komunistički manifest, kako je to moj deda vodio. Sa upisivanjem svih članova, izglasavanjem kvoruma, dnevnim redom, zapisivanje toka dijaloga među stanarima itd. Tako da ne trošim papir vi zamislite kakav je ostatak porodice, i kako nas gledaju ostale komšije. I oni koji su me voleli, vole me i danas. Jeste da zaista će se teško desiti da neko u ulazu nosi kese a ja da ne skočim dole i pomognem(nekad sam za to dobijao pare sad ništa), i teško će se desiti da se nekome ne javim (bio meni poznat ili ne). Oni koji su ravnodušni prema vama, često su takvi svojom krivicom, recimo 60% slučajeva su oni ti koji zaokupljeni svojom glavom često će samo promrmrati u bradu ''Drdan'' i nastaviti. Jako mi je smešna igra koju igram sa svojim košijom koji neverovatnom koincidencijom izlazi iz svog stana uvek kada i ja, a skoro se doselio, i on je primetio da se viđamo 10 puta na dan, ali uvek sve fer kulturno, i tako u nedogled... E sad oni koji vas mrze, verovatno imaju razlog za to. E sad pošto ja znam kolko treba davati mrvice svog života komšiluku, nemaju zašta da me mrze. Gledam ni da ne blejim u svom kraju, da kažem klincima da kad šaraju izbegavaju moj kraj itd, kao neki dobri duh Kasper. Tako mi je jedna komšinica, Kubanka koja predaje Španski na filološkom, jednom rekla kako joj je žao, što joj na zgradi piše ''Džon je varka glasajte za Marka''(jedna od retkih stvari koje sam pisao na zgradi), kako joj je žao što neko svako veče piša u jedan mali haustor kod njenog prozora(ne radim to baš tako često, ali desi se jednom pijan u mesec dana da me mrzi da se penjam kod mene na sprat, ali jako retko ipak), i poslednje što je dala kao primedbu je da joj smetaju patike okačene na valjda telefosnke kablove u vazduhu(naravno ortak i ja zakačili). Tako da sa komšilukom morate oprezno igrati i gledati kolko im imformacijama dajete, sad sam sa tom Kubankom u sjajnim odnosima, super se uvek ispričamo kad se vidimo, sad mi je rekla da ima neki opak trač o nemoj sa Filozofskog fakulteta, pa kad ispriča pišem vam u sl dnevniku.

Inače moja zgrada je postala ''panoptikon'' i napokon dobila pečat toga. Pre uvođenja kamere, komšije su mogle da vas špijuniraju iz dnevne sobe, jer svaki stan ima terasu, ali je ova igra podignuta na viši nivo uvođenjem kamerice. Kad su penzioneri stajali na terasama, prozorima i krili se između veša, da vide koga je to mali Inđić dovoe u svoje dvorište, nisam znao da se borim protiv toga, ali sada se svom silinom borim protiv ljudi koji su tu kameru shvaitli kao Velikom brata, edicija komšiluk, uživo 00 24. Pokažem uvek srednji prst ka kameri čim ulazim u zgradu, pa čik nek mi neko kaže nešto zbog toga, odma će dobiti kontra pitanje što bulji po ceo dan gledajući ko ulazi i sa kim. Tako da sam cele te igre morali pobednik JA, jer sam još dok je to uvođenje bilo u planu došao na sastanak stanara i postavio pitanje: Ko sumnja u svoju decu? Pobednik sam u toj igri jer živim na poslednjem spratu i mogu da ih sve vidim i šta rade, ko baca kupus gde ne treba, ko baca žar u kontiš, ko nemajući ništa pametniej da radi sedi na klupi i čeka žrtvu kojoj bi mogao ili mogla da ispriča poslednju epizodu Sulejmana ili Parova ne Hepi televiziji. Mogu da vidim i nafurane klinkice iz kraja kako se vraćaju sa pijace u njihovim ''kostimima'', tigrasti duks, trenerkica, one odvratne čizmice, er maks i naočare za sunce dok pada kiša, i njihove majke sa njima, sumorne žene, iznurenog lica, sve u crnom. 
Ovo će razumeti samo neko ko živi u zgradama kao što je moja, gde se gajila ta kultura špijuniranja, i biranja budućih komšija. Neko kome se desilo da mu se iskezi komša a onda na kvranu mu izbuši loptu, misilm da bi mogao dobar krimi roman da smislim o mojoj zgradi. Čak imamo i jednu muslimansku porodicu, koja prodaje farmerke na pijaci, svi su sjajni sa njima, kupuju farmerke kod njih (moj ćale je čak dobio i popust od čitavih 50 dinara!) a onda čujem moju babu kako ih ogovara pa se smorim.

Moj komšiluk, jedno veliko ludilo, sastavljeno iz milion malih ludila.

Aj ti. Ne, aj ti.

Posle već dva pokušaja da bez ikakve literature pišem sociološke dnevnike, u trećem delu ću pokušati da objasnim altrusitičko ponašanje uz njenu pomoć, negde ću se usaglašavati sa njom(što je za mene loše jer uvek želim da napišem nešto novo), negde ću je kritikovati a negde davati primere iz mog života. Pa da krenemo...

Prvo što je zanimljivo reći je da tek od 60ih godina prošlog veka, se altrusitičko ponašanje počelo empirijski izučavati. Mnogo je više bilo istraživanja agresivnog ponašanja kod ljudi nego nesebičnog ponašanja kojim se želi pomoći drugome.Već na početku dolazimo do možda krucijalnog pitanja zašto je tako. Da li su ljudi mislili, da je altruističko ponašanje nešto normalno i prirodno, ili je po meni realnije objašnjenje, da ljudi koji diktiraju šta će se čuti a šta neće (istraživači, mediji) nesiugurni u sebe, žele da prikažu drugim devijantnu osobu dobijajući tako neki kredibilitet i društvenu prihvaćenost okruženja po kojoj je taj istraživač jedna jako moralna osoba koja pritom želi da ide dalje i objasni i one ''zaludne ljude''. Tako da tek od 60ih isplivavaju teme NE pomaganja, neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama pa čak i u smrtnoj opasnosti. Ono našta ću se ja osvrnuti u ovom radu je to od čega to zavisi.

Dva sociologa koja su prva počela da rade na ovom polju (Latane i Darli) su došli do zaključka da je gubljenje moralnih normi posledica života u velikim gradovima i u savremenom svetu. Po meni, ovo je možda samo 5% celokupne slike, ali ipak pošto su oni bili prvi koji su se upustili u koštac sa ovim problemom, ne treba im se zameriti. Drugo objašnjenje koje su ponudili je bilo da ljudi hrane malog sadistu u sebi gledajući tuđe stradanje. Nažalost ovome ne mogu da dam ni 1% odgovoara na ovo pitanje, jer sadista u vama nikada nije mali. Jako često želim da pišem o sadisti iz mog komšiluka. Ali on posle ludih godina, gde je jurio da napravi nekome nešto zlo, sada se emancipovao i učiniće sve da stvori uslove u kome će se to zlo pojaviti bez njegovog aktivnog učešća. On će ako vi padnete na ulici, stati i smejati se na sav glas(posle jednog slučaja gde smo mu pogledima rekli da se ne smeje nikako, bio je jako tužan i odlučio je da se više nikada ne uzdržava), ali ipak to je samo jedan primer sadiste, njih nema puno, i zbog toga ova teorija ne da ne pije vodu, nego je nije ni srknula. Treći i konačno najpredvidljiviji odgovor je da su krivi mediji, nasilje na televiziji, kupovina deci puki i tome slično, i da mediji konastano plasiraju nasilje pa da to na ljude počinje da utiče kao svakodnevna pojava. Što je po meni gluost, jer zaista mislim da niko ne misli da ono što vidi na filmu ili igrici misli da je stvarno. Ovde pričamo o stvarnim ljudima, pravom gušenju ili krvi i pravim scenama.

Takođe ova 2 istraživača su pokušala da se bave i uzrocima ne pomaganja ljudima u teškim situacijama. Došli su do zaključka da su jedina dva uzroka nepomagnja, pod a) ocena da je situacija manje ozbiljna od onog što jeste a na osnovu uočavanja da niko od više prisutnih osoba ništa ne preduzima. Vraćajući se jednom ja mislim iz Lučana ili tako nekud, našao sam se na autoputu sa 4 moja prijatelja, a pored nas su stajala kola okrenuta naglavačke i zakucana za bankinu. Još nije bilo nikoga tu, a mi smo prošli velikom brzinom. Šoferovo rezonovanje je bilo da je telo već odneto i da se čeka šlep služba, ostali su ćutali, samo sam ja hteo da se vratimo.Nikad nećemo saznati ko je bio u pravu. Uzrok pod b) je da čak i kad pojedinac oceni da je neka osoba u teškoj situaciji on rezonuje da nije sam obavezan da pomogne niti sam odgovoran za ono što se događa. Dakle klimava pretpostavka je da su ljudi spremniji da pomognu kada su sami nego kada su sa drugim. Nekoliko je razloga za to, jer se većinom rezonuje da su i ostali toliko odgovorni da pomognu koliko i ti, i što svi prisutni za svakog pojedinca predstavljaju publiku, i da je nepomaganje prirodno ponašanje i da bi se neko drugačije moglo posmatrati kao neprikladno. U Požarevcu na jednoj fudbalskoj utkamici, lokalna pijanica, koju ne želite ni da dotaknete je pala u nesvest, ja sam bio prekoputa na tribini da bi imao što bolji ugao snimanja, i zapazio sam se da se odjednom oko nekoga pravi krug. Niko nije prišao da pipne puls ili tako nešto nego je alarmirana policija pa je čovek odvezen u bolnicu. Jako sam bio ljut zbog toga, pa sam na kraju naterao moralnom pridikom jednog prijatelja da zove svaki dan bolnicu u Požarevcu da vidi da li je čoveku bolje. (Inače taj čovek je junak mega hit klipa na jutjubu Dženifer Lopez u Knez Mihajlovoj ako želite da vidite o kome se radi). Moguće da pored ova dva razloga postoji još neki, ali daljom analizom samo ova dva, dobijamo još bolju sliku ovog fenomena. Sigurno da su i faktori kao što su: pol, klasna pripadnost (opet ovaj bradonja i njegove klase), određene lične osobine, poznanstvo sa ostalim prisutnima i poznavanje osobe u nevolji, veoma bitni u dopuni ove dve teorije. Dolazimo na kraju i do toga da mogućnost pomaganja zavisi i od veličine mesta u kojoj se živi, ali ja sumnjam u to. U prilog ove dopune izneću primer kada smo ja i moja tri prijatelja našli novčanik u našem kraju. Onako lep, ženski, stoji na asfaltu. Niko ga ne diže, svi ga gledamo. Ja ćutim, a dva prijatelja, nagovarju trećeg najmlađeg i najneintegrisanijeg u naše gruštvo da ga podigne. On odbija, i prepiremo se još par minuta. Na kraju ga ipak podiže, a u tom trenutku ispada 20ak malih ikona iz njega. Sad su one na podu, naravno da nama trojici ne pada na pamet da ih skupimo, mlađani drugar ih skuplja ali ja nisam zadovoljan njegovim skupljanjem, već polako gubim pribranost. Na kraju smo izvalili da nema para, našli ličnu kartu otišli da vraitmo ženi ali nikog nije bilo, pokucali kod komšije koji nije hteo da uzme novčanik ne znajući tobož da nismo nešto uzeli iz njega, pa sam zalupio ta vrata i dao drugom komšiji.

Kažu da altrustičko ponašanje sadrži tri karakteristike . Pod a) uživljavanje u psihičko stanje drugoga. Pod b) očekivanje neke nagrade za svoj postupak i pod c) vlastito zadovoljstvo. Ja gledam da ne razmišljam ovome gore dok pomažem istrenirao sam se snagom volje da ću skočiti za bilo koga koliko god laka ili teška situacija bila, od nošenja kesa uz sprat do nošenja čoveka u nesvesti na rukama. Mogu da kažem da mi je jako drago što se u literaturi savetuje da se vežba razbijanje dvoumljenja kod ovih situacija, i ja sa bez čitanja toga raskrstio sa tim, i držim se toga. Od onih sitnih altrustičkih stvari, kao što je davanje para ciganu u autobusu dok ostali gledajute kao da si mu prodao heroin, do toga da ću sledeći put sigurno naterati vozaća da okrene kola ako primetimo sličnu situaciju kao što sam naveo.

Prolazi i javljanje

Apsolutno sam siguran da smo na nekom od prethodnih predavanja spominjali nekog sociologa i njegovu priču o ljudskom mimoilaženju na ulicama i naravno uz to i javljanju ili pozdravljanju, pa i onaj odličan eksperiment koji je sproveo isto neki student kad se nije javljao komšiluku. Mada ne znam zašto sam ovako započeo uvod kad mi tok misli uopšte nije išao ovako(valjda sam hteo da kažem kako sam bio budan na predavanju i kako ovo što pišem šatro ima veze sa sociologijom). 

Elem, kao što je rečeno na tom predavanju išla je teorija da svaki čovek ima svoju, ajde recimo ''auru'' koju drugi čovek oseća i ne želi da mu je remeti, ili ako je već remeti moraće da započne rečenicu sa ''izvini''. Te aure definitivno postoje jer ih i ja osećam. Recimo da me svakodnevnom životu ne može ništa toliko iznervirati kao nepoštovanje tuđe aure. Opsujem jednom nedeljno nekog naglas sigurno zbog toga, što ne gleda gde ide, a uz to 10 puta na dan u sebi. Ne iz mog nekog sadističkog hira da moram opsovati, nego ja zaista pazim o tuđim aurama! Ako neko ide biciklom, nosi neke torbe, gitaru ili ko zna već šta ili samo hoda pravilno zamišljenom putanjom ispoštovaću i više nego što trebam! Evo iz iskustva ću vam reći ko su najslabija karika u tom lancu. Studenti posle predavanja(muškarci 70% i žene u 30%): Osećaju se kao da su upravo osvojili Mont Everest, pogotovo na našem fakultetu, svi stoje kod ulaznih vrata!!! Ali svi! A zbog čega je to tako, zbog čega se oni prave super kul urbanima, opuštenima i lakim na stajanju na putu drugim ljudima? Jer nema onog koji ga je mučio u srednjoj, nema mame da mu mahne i pita da li je oprao zube jutros, pa misli da može da blokira ceo fakultet i kada nije plenum. Drugi primer koji je takođe očigledan je ljubav ljudi prema izlozima(20% muškarci i žene 80%): Ne moraš biti doktor nauka da bi kapirao da je odnos žena i cipela nešto posebno. Sećam se jednom(pre moje soc katarze) sedeo sam u kolima i čekao picu ili tako nešto, a kola su bila parkirana ispred nekog izloga u kome su bile ženske italijanske cipele. Svaka druga žena je stala da ih pogleda, kad sam to primetio, rekao sam svojim prijateljima, i onda smo svi nastavili obrok u kolima i nastavili sa posmatranjem i prognozama koja će zastati pred izlogom a koja ne. Da ne dužim sad, u onoj ulici u koju se spustiš kad izađeš od Đure Jakšića na dole, jako su uzani trotoari, a što je najgore od Zelenog venca do te ulice te vodi semafor koji drži po 90 sekundi, i onda kad nagrne raja kroz te uske ulice da juri i da se gura.. A onda u toj uskoj ulici neko otvori ''seknd hend'' radnju sve sa izlogom u kome su cipele napolju i neka žena redovno stoji i zagleda ih. Zar to nije direktno kršenje tuđih aura, ili čisto odsustvo mozga u tom trenutku?

Priča sa javljanjem je meni nekako primamljivija i ne znam verovatno ju je takođe neko spomenuo od sociologa ali ja to nisam uhvatio. Daću sebi slobodu u sledećim redovima da se postavim kao sociolog koji piše baš takvu teoriju(da bi to barem na kratko ličilo na soc dnevnik). 

Imamo dve vrste ljudi. Oni koji pojačavaju svest o aurama i oni koji je gube, prilikom sretanja i prepoznavanja određene osobe u svakodnevnom životu. Znači imamo prvu grupu ljudi (definitivno me ovaj stil pisanja ubija, započeo sam u početku rečenicu sa ''znate ono'' a na kraju sam napisao ''znači imamo'' morao sam ovo da primetim i zapišem), znači prva grupa ljudi koja će vas gledati prvo dobranih 10 sekundi dok ne vidi da je vidite, da bi smogla hrabrost da vam probije auru bez onog ''izvini'' kao što je prof Spasić navela. I drugu grupu ljudi koja načisto gube kompas kad vas vide, i krše još 5 drugih auri dok ne naruše i šestu, tj vašu. E da, imamo i treću varijantu, kad se neko pravi da vi ne postojite, ili da vaša aura uopšte nije tu. E to je najsmešnije, onaj fazon kad stojiš sa nekim prijateljem a njemu prilazi neko treću pruža ruku započinje konverzaciju sa njim a pravi se da tebe ne vidi. (udeo žena po mom iskustvu 65%, muškaraca 35% verovatno ima veze sa sigurnošću). To se više ni u igrici Sims ne dešava, da tako neko dođe a ne pozdravi se svim ljudima u okruženju i interakciji, a setite se Sima 1 ako ste to ikada igrali, Sims i njegov prijatelj Sims su u interakciji, prilazi treći Sims i prekida razgovor, ovaj Sims što sada nije u interakciji, prekršta ruke maše rukom u znak nekog nedostatka, pa onda on prekida interakciju ovo dvoje i tako u krug. Ja to ne shvatam i naravno to nikada ne radim, ali mi je interesantno da onda namerno buljim u tu osobu sve dok konačno ''zapazi'' i mene. Naravno još gora je scena, ako se znate sa tom osobom, u gsp-u na primer i sretnu se pogledi na milioniti deo sekunde, a onda se kasnije pogledom traži nešto po telefonu, ili prsti postanu odjednom jako interesantni, ili jednostavno vas zove vozač pa odete u prednji deo autobusa. 

E sad najzanimljivij deo koji sam ja zapazio, ili aspekt kako vam je draže. U javljanju na relaciji podređeni-nadređeni, ili recimo student-profesor. Zašto je tabu nekim profesorima da se rukuju sa svojim studentima, i zašto je tabu studentima da pruže ruku profesorima, da li stvarno smatraju da time narušavaju aure druge osobe? Nemojte mi samo reći da ne vidite da se to dešava i da toga ima. Meni je žao što na fakultetu nisam pronašo niti jednog profesora ili asistenta, skojim bi mogao kao u osnovnoj i srednjoj da se pozdravim ''bacanjem petaka'' ili sa nekom rečenicom ''Ooo de si lepi?''. Ali i to je preterivanje kada iznesem realnu činjenicu da se studenti i profesori koji se viđaju godinama svake nedelje, ne rukuju niti jednom. O nekom poljupcu u obraz sa nekom profesorkom ili asistentkinjom mogu samo da sanjam, što i činim, ali zar ne bi bilo sjajno kad bi se to desilo, mislim ja bi se istopio i sigurno bio jako srećan, prvo bio bih srećan što je oboren veliki tabu u mojoj glavi, drugo bi se istopio što sam uvek voleo profesorke (često su se druga deca šalila na moj račun zato što su mi se sviđale učiteljice, pa sam onda jednom CENZURISANO). Dokaz da je to i dalje veliki tabu i da je ta realcija profesor-student i dalje nešto nepremostivo, sam dobio u srednjoj školi, kada je jedan od mojih profesora udaren i tako raskrvavljene usne otišao do zbornice, sutradan su dolazili razni profesori i prolazili tim hodnikom i pokazivali na palu krv, i uzvikivali: Ovo je profesorska krv! Kao da se ona razlikuje od moje ili bilo čije ostale. Ajde sad da ne budi da se držim samo školskim primerima reći ću i ono kad je proslavljeni golgeter Marko Pantelić dok je igrao za zvezdu prilikom pozdravljanja sa igračima i sudijama na centru poljubio u obraz sudiju da je dobio suspenziju od 3 meča! E sad da li je to krekerizam(znate koju sam hteo reč) ili šta drugo?

Umna vreva

Od ovog ''rada'' je i pocelo moje interesovanje za pisanje, pa je gre'ota da njega ne stavim i na blog prvog. Sledeci tekstovi su nastali kao zadatak na davno zavrsenom kursu na mom fakultetu.

Ovi redovi nastaju u gradskom saobraćajnom. Baš mi je bilo drago kad ste ga spomenuli.
Ja sam jedan od onih koji je isto tako počeo da ''diše sociološki'', barem ja to tako razumem. Prvi put kad sam to primetio, obratio sam se Veri Vratuši, ne znam ni zašto ni kako. Mislim znam kako, PM-om na onom njenom bednom sajtu. Odgovor je bio jako hladan i oštar, samo je falilo da pita da li sam pijan ili drogiran to pisao, ali me to nije sputalo da nastavim da istražujem šta mi se to dešava, da li ludim ili evoluiram? Moje sumnje u ovo prvo su se još više pojačale pre mesec dana, kada mi je jedan od bližih prijatelja rekao da ću poludeti u 30oj. I to sasvim ozbiljan. A on nije od onih licemernih ljudi koji bi to eto tek tako izgovorili.Jeste da je na malo na nižem stupnju obrazovanja od mene (24god, stručna srednja, prva godina Megatrenda – Megableje pa odustajanje zbog finansija kad je preuzeo porodicu na svoja pleća ponekad i sitni kriminalac zbog toga, navijač koji se jako visoko kotira u hijerarhiji), ali ipak čim ja se družim sa njim, dosta inteligentan dečko i prizeman. Dalje ništa ne znam, samo znam da se ova katarza ili ludilo pojačalo posle izučavanja socijalne psihologije, ako bi morao još bolje da lociram, onda na moru, u Budvi pri izučavanje iste. (Tolko o tome kolko mi se svideo predmet). Skoro je isto ponovila i koleginica sa filozofije Ljubica koju jako poštujem, samo je rekla da postajem šizofrenik.

Kao što rekoh ove redove sastavljam u gsp-u. Stojim na harmonici (ili gitari kako bi jedan prijatelj rekao), nigde nema dva prazna slobodna mesta, a gledam da ne dižem ljude da bi seo do prozora, objasniću posle i zašto. Tokom stajanja startuje me lik sa Milan Mačvan frizurom, koju sam naravno snimio čim sam zakoračio u bus, i pita me da li 84ka ide do venca, objašnjavam mu da ide i u tom trenu oslobađa se ono prvo duplo sedište u busu, gledam da li ga neko želi, prvi put, drugi put, treći, prodato, sedam i posmatram ljude kroz prozor na semaforu. Žena u kolima kao suvozač halapljivo jede svoju pljeskavicu, ne skidam pogled i keserim se. Ona primećuje, prekida obrok, prvo postiđena skida pogled, ali za sekund se smeje i ona i objašnjava vozaču šta se dešava. Pali se zeleno... Smejući se toj sceni u svojoj glavi zaboravljam svoju ulogu u autobusu, to je uloga švercera. Verujte meni je jako zanimljiva ta uloga, i pokušavam da je igram najbolje što umem. Na svakoj stanici tražim pogledom ljude sa onim kretenlukom oko vrata, sa isitm žarom kojim sa tražio upadljivije žute markere, ali pošto mi je glava čudnih misli puna, zaboravljam to da uradim a autobus lagano staje kod siv-a. I pored toga oko vrata, ti ljudi se prepoznaju na kilometar, kao što kad vidiš nekog znaš da radi na pijaci, tako i ja mogu da procenim ko je kontrolor a ko ne. Pored mene seda čovek 30ih godina, moguće jako da i dalje studira, fasickla u ruci, malo staromodni kaput (verovatno jer je to sada in), i priča očigledno sa nekim prijateljen telefonom. Ulaze ljudi i na ostala vrata, a ja sam opet do prozora, a to je mesto koje ne volim, jer je manevar za beg ako ne primetiš kontorlu i oni uđu jako sužen, znači imam i tu okolnost a i tu da nisam video ko je još ušao. Čujem otkucaj karte iza mene, PIP, osećam uzbuđenje, ne okrećem se, odaću se prelako a i nisam sam na sedištu. Još jedno otkucavanje karte, PIP. Ko je to malo sačekao pa tek otkucao svoju kartu a ja ne mogu da ga vidim! Na sreću nije bilo kontrolora i nastavljam put i dalje razmišljam o mojima koji me teraju da izvadim Bus plus ali ja to ne želim, putovanja će mi biti jako dosadnija. 

Da li onda imam isti trip kao taj lik koga ste spominjali koji se nije javljao komšijama samo da bi doveo do neke reakcije? Jednostavno nikad im neću kupiti tu kartu i to je to, 30 puta su me navatavali i 30 puta sam se izvlačio, nekada bi samo vadio karte za kartanje i sprdao iste, nekada skakao ko spajdermen do vrata da bi mogoa da mu kažem čuveno: Idem samo do sledeće...
Pored svog ovog mog pisanija mislim da još nisam odgovorio na temu dnevnika, i to sociološkog. Morao sam da napišem ovaj uvod, da bi imali dobar uvid u unutrašnjost moje glave. Nadam se da ću sledeći put odgovoriti nekom doborm pričom, kojom bi dodao neku sociološku notu(već mi se par stvari vrzma po glavi).I ako ipak primećujem da postoji neka granica u ovom mom pisanju a hteo sam baš slobodno da pišem, na kraju krajeva ne želim da završim u zatvoru posle pisanja ovog dnevnika, niti bilo ko od mojih bližnjih, tako da ćete dobiti ok, stvaren priče, kojima će faliti neka sitnica koju ću sakriti. A i gledaću da pišem o lepim stvarima možda ponekad i čudnim. Ne znam samo da li je jedna strana dovoljna za taj posao. A verovatno i jeste.

Dragi gosti, dragi prijatelji...

Ovim recima je moj otac u vecini slucajeva, otpocinjao svoj monolog na slavi, pri proslavi nekog rodjendana ili tome slicnog... U to ime, tim recima i ja otvaram ovaj blog, blog o kome sam razmisljao jako dugo, da li ga otvarati i sve svoje misli baciti na njega, zureci da one stignu do vise ljudi, ne cekajuci trenutak da izadju mozda nekad u stampanom obliku.

Ipak posle pogibije lap-topa, odlucio sam da nekako povratim vecinu tekstova iz raznih inboxa i sentboxa i da konacno nadjem neko mesto gde ih mogu skladistiti. Drugi razloga je, da konacno mogu samo poslati link ljudima koji i bez ovog bloga vole moje pisanije, pa da na jednom mestu mogu imati sve u svakom trenutku za procitati.

U to ime, sad cu postaviti prvo sto mi padne pod kursor misa, a do nedelje se nadam da cu uspeti pronaci sve ikada poslato ikome, pa ce tu biti i isecci i nekih knjiga koje nisu ugledale svetlost dana, neke analize, poneka pesma mozda, i sve novo sto izadje iz mog mozga na ovu masnu tastaturu. (inace mislim da mi je jedna leptirica ziva vec upala u tastaturu, ali se izgleda predala, kada prislonim uvo tipkovnici, vise je ne cujem)

Srdacan pozdrav
Nikola Jestratijevic Lister