Apsolutno sam siguran da smo na nekom od prethodnih predavanja spominjali nekog sociologa i njegovu priču o ljudskom mimoilaženju na ulicama i naravno uz to i javljanju ili pozdravljanju, pa i onaj odličan eksperiment koji je sproveo isto neki student kad se nije javljao komšiluku. Mada ne znam zašto sam ovako započeo uvod kad mi tok misli uopšte nije išao ovako(valjda sam hteo da kažem kako sam bio budan na predavanju i kako ovo što pišem šatro ima veze sa sociologijom).
Elem, kao što je rečeno na tom predavanju išla je teorija da svaki čovek ima svoju, ajde recimo ''auru'' koju drugi čovek oseća i ne želi da mu je remeti, ili ako je već remeti moraće da započne rečenicu sa ''izvini''. Te aure definitivno postoje jer ih i ja osećam. Recimo da me svakodnevnom životu ne može ništa toliko iznervirati kao nepoštovanje tuđe aure. Opsujem jednom nedeljno nekog naglas sigurno zbog toga, što ne gleda gde ide, a uz to 10 puta na dan u sebi. Ne iz mog nekog sadističkog hira da moram opsovati, nego ja zaista pazim o tuđim aurama! Ako neko ide biciklom, nosi neke torbe, gitaru ili ko zna već šta ili samo hoda pravilno zamišljenom putanjom ispoštovaću i više nego što trebam! Evo iz iskustva ću vam reći ko su najslabija karika u tom lancu. Studenti posle predavanja(muškarci 70% i žene u 30%): Osećaju se kao da su upravo osvojili Mont Everest, pogotovo na našem fakultetu, svi stoje kod ulaznih vrata!!! Ali svi! A zbog čega je to tako, zbog čega se oni prave super kul urbanima, opuštenima i lakim na stajanju na putu drugim ljudima? Jer nema onog koji ga je mučio u srednjoj, nema mame da mu mahne i pita da li je oprao zube jutros, pa misli da može da blokira ceo fakultet i kada nije plenum. Drugi primer koji je takođe očigledan je ljubav ljudi prema izlozima(20% muškarci i žene 80%): Ne moraš biti doktor nauka da bi kapirao da je odnos žena i cipela nešto posebno. Sećam se jednom(pre moje soc katarze) sedeo sam u kolima i čekao picu ili tako nešto, a kola su bila parkirana ispred nekog izloga u kome su bile ženske italijanske cipele. Svaka druga žena je stala da ih pogleda, kad sam to primetio, rekao sam svojim prijateljima, i onda smo svi nastavili obrok u kolima i nastavili sa posmatranjem i prognozama koja će zastati pred izlogom a koja ne. Da ne dužim sad, u onoj ulici u koju se spustiš kad izađeš od Đure Jakšića na dole, jako su uzani trotoari, a što je najgore od Zelenog venca do te ulice te vodi semafor koji drži po 90 sekundi, i onda kad nagrne raja kroz te uske ulice da juri i da se gura.. A onda u toj uskoj ulici neko otvori ''seknd hend'' radnju sve sa izlogom u kome su cipele napolju i neka žena redovno stoji i zagleda ih. Zar to nije direktno kršenje tuđih aura, ili čisto odsustvo mozga u tom trenutku?
Priča sa javljanjem je meni nekako primamljivija i ne znam verovatno ju je takođe neko spomenuo od sociologa ali ja to nisam uhvatio. Daću sebi slobodu u sledećim redovima da se postavim kao sociolog koji piše baš takvu teoriju(da bi to barem na kratko ličilo na soc dnevnik).
Imamo dve vrste ljudi. Oni koji pojačavaju svest o aurama i oni koji je gube, prilikom sretanja i prepoznavanja određene osobe u svakodnevnom životu. Znači imamo prvu grupu ljudi (definitivno me ovaj stil pisanja ubija, započeo sam u početku rečenicu sa ''znate ono'' a na kraju sam napisao ''znači imamo'' morao sam ovo da primetim i zapišem), znači prva grupa ljudi koja će vas gledati prvo dobranih 10 sekundi dok ne vidi da je vidite, da bi smogla hrabrost da vam probije auru bez onog ''izvini'' kao što je prof Spasić navela. I drugu grupu ljudi koja načisto gube kompas kad vas vide, i krše još 5 drugih auri dok ne naruše i šestu, tj vašu. E da, imamo i treću varijantu, kad se neko pravi da vi ne postojite, ili da vaša aura uopšte nije tu. E to je najsmešnije, onaj fazon kad stojiš sa nekim prijateljem a njemu prilazi neko treću pruža ruku započinje konverzaciju sa njim a pravi se da tebe ne vidi. (udeo žena po mom iskustvu 65%, muškaraca 35% verovatno ima veze sa sigurnošću). To se više ni u igrici Sims ne dešava, da tako neko dođe a ne pozdravi se svim ljudima u okruženju i interakciji, a setite se Sima 1 ako ste to ikada igrali, Sims i njegov prijatelj Sims su u interakciji, prilazi treći Sims i prekida razgovor, ovaj Sims što sada nije u interakciji, prekršta ruke maše rukom u znak nekog nedostatka, pa onda on prekida interakciju ovo dvoje i tako u krug. Ja to ne shvatam i naravno to nikada ne radim, ali mi je interesantno da onda namerno buljim u tu osobu sve dok konačno ''zapazi'' i mene. Naravno još gora je scena, ako se znate sa tom osobom, u gsp-u na primer i sretnu se pogledi na milioniti deo sekunde, a onda se kasnije pogledom traži nešto po telefonu, ili prsti postanu odjednom jako interesantni, ili jednostavno vas zove vozač pa odete u prednji deo autobusa.
E sad najzanimljivij deo koji sam ja zapazio, ili aspekt kako vam je draže. U javljanju na relaciji podređeni-nadređeni, ili recimo student-profesor. Zašto je tabu nekim profesorima da se rukuju sa svojim studentima, i zašto je tabu studentima da pruže ruku profesorima, da li stvarno smatraju da time narušavaju aure druge osobe? Nemojte mi samo reći da ne vidite da se to dešava i da toga ima. Meni je žao što na fakultetu nisam pronašo niti jednog profesora ili asistenta, skojim bi mogao kao u osnovnoj i srednjoj da se pozdravim ''bacanjem petaka'' ili sa nekom rečenicom ''Ooo de si lepi?''. Ali i to je preterivanje kada iznesem realnu činjenicu da se studenti i profesori koji se viđaju godinama svake nedelje, ne rukuju niti jednom. O nekom poljupcu u obraz sa nekom profesorkom ili asistentkinjom mogu samo da sanjam, što i činim, ali zar ne bi bilo sjajno kad bi se to desilo, mislim ja bi se istopio i sigurno bio jako srećan, prvo bio bih srećan što je oboren veliki tabu u mojoj glavi, drugo bi se istopio što sam uvek voleo profesorke (često su se druga deca šalila na moj račun zato što su mi se sviđale učiteljice, pa sam onda jednom CENZURISANO). Dokaz da je to i dalje veliki tabu i da je ta realcija profesor-student i dalje nešto nepremostivo, sam dobio u srednjoj školi, kada je jedan od mojih profesora udaren i tako raskrvavljene usne otišao do zbornice, sutradan su dolazili razni profesori i prolazili tim hodnikom i pokazivali na palu krv, i uzvikivali: Ovo je profesorska krv! Kao da se ona razlikuje od moje ili bilo čije ostale. Ajde sad da ne budi da se držim samo školskim primerima reći ću i ono kad je proslavljeni golgeter Marko Pantelić dok je igrao za zvezdu prilikom pozdravljanja sa igračima i sudijama na centru poljubio u obraz sudiju da je dobio suspenziju od 3 meča! E sad da li je to krekerizam(znate koju sam hteo reč) ili šta drugo?
Elem, kao što je rečeno na tom predavanju išla je teorija da svaki čovek ima svoju, ajde recimo ''auru'' koju drugi čovek oseća i ne želi da mu je remeti, ili ako je već remeti moraće da započne rečenicu sa ''izvini''. Te aure definitivno postoje jer ih i ja osećam. Recimo da me svakodnevnom životu ne može ništa toliko iznervirati kao nepoštovanje tuđe aure. Opsujem jednom nedeljno nekog naglas sigurno zbog toga, što ne gleda gde ide, a uz to 10 puta na dan u sebi. Ne iz mog nekog sadističkog hira da moram opsovati, nego ja zaista pazim o tuđim aurama! Ako neko ide biciklom, nosi neke torbe, gitaru ili ko zna već šta ili samo hoda pravilno zamišljenom putanjom ispoštovaću i više nego što trebam! Evo iz iskustva ću vam reći ko su najslabija karika u tom lancu. Studenti posle predavanja(muškarci 70% i žene u 30%): Osećaju se kao da su upravo osvojili Mont Everest, pogotovo na našem fakultetu, svi stoje kod ulaznih vrata!!! Ali svi! A zbog čega je to tako, zbog čega se oni prave super kul urbanima, opuštenima i lakim na stajanju na putu drugim ljudima? Jer nema onog koji ga je mučio u srednjoj, nema mame da mu mahne i pita da li je oprao zube jutros, pa misli da može da blokira ceo fakultet i kada nije plenum. Drugi primer koji je takođe očigledan je ljubav ljudi prema izlozima(20% muškarci i žene 80%): Ne moraš biti doktor nauka da bi kapirao da je odnos žena i cipela nešto posebno. Sećam se jednom(pre moje soc katarze) sedeo sam u kolima i čekao picu ili tako nešto, a kola su bila parkirana ispred nekog izloga u kome su bile ženske italijanske cipele. Svaka druga žena je stala da ih pogleda, kad sam to primetio, rekao sam svojim prijateljima, i onda smo svi nastavili obrok u kolima i nastavili sa posmatranjem i prognozama koja će zastati pred izlogom a koja ne. Da ne dužim sad, u onoj ulici u koju se spustiš kad izađeš od Đure Jakšića na dole, jako su uzani trotoari, a što je najgore od Zelenog venca do te ulice te vodi semafor koji drži po 90 sekundi, i onda kad nagrne raja kroz te uske ulice da juri i da se gura.. A onda u toj uskoj ulici neko otvori ''seknd hend'' radnju sve sa izlogom u kome su cipele napolju i neka žena redovno stoji i zagleda ih. Zar to nije direktno kršenje tuđih aura, ili čisto odsustvo mozga u tom trenutku?
Priča sa javljanjem je meni nekako primamljivija i ne znam verovatno ju je takođe neko spomenuo od sociologa ali ja to nisam uhvatio. Daću sebi slobodu u sledećim redovima da se postavim kao sociolog koji piše baš takvu teoriju(da bi to barem na kratko ličilo na soc dnevnik).
Imamo dve vrste ljudi. Oni koji pojačavaju svest o aurama i oni koji je gube, prilikom sretanja i prepoznavanja određene osobe u svakodnevnom životu. Znači imamo prvu grupu ljudi (definitivno me ovaj stil pisanja ubija, započeo sam u početku rečenicu sa ''znate ono'' a na kraju sam napisao ''znači imamo'' morao sam ovo da primetim i zapišem), znači prva grupa ljudi koja će vas gledati prvo dobranih 10 sekundi dok ne vidi da je vidite, da bi smogla hrabrost da vam probije auru bez onog ''izvini'' kao što je prof Spasić navela. I drugu grupu ljudi koja načisto gube kompas kad vas vide, i krše još 5 drugih auri dok ne naruše i šestu, tj vašu. E da, imamo i treću varijantu, kad se neko pravi da vi ne postojite, ili da vaša aura uopšte nije tu. E to je najsmešnije, onaj fazon kad stojiš sa nekim prijateljem a njemu prilazi neko treću pruža ruku započinje konverzaciju sa njim a pravi se da tebe ne vidi. (udeo žena po mom iskustvu 65%, muškaraca 35% verovatno ima veze sa sigurnošću). To se više ni u igrici Sims ne dešava, da tako neko dođe a ne pozdravi se svim ljudima u okruženju i interakciji, a setite se Sima 1 ako ste to ikada igrali, Sims i njegov prijatelj Sims su u interakciji, prilazi treći Sims i prekida razgovor, ovaj Sims što sada nije u interakciji, prekršta ruke maše rukom u znak nekog nedostatka, pa onda on prekida interakciju ovo dvoje i tako u krug. Ja to ne shvatam i naravno to nikada ne radim, ali mi je interesantno da onda namerno buljim u tu osobu sve dok konačno ''zapazi'' i mene. Naravno još gora je scena, ako se znate sa tom osobom, u gsp-u na primer i sretnu se pogledi na milioniti deo sekunde, a onda se kasnije pogledom traži nešto po telefonu, ili prsti postanu odjednom jako interesantni, ili jednostavno vas zove vozač pa odete u prednji deo autobusa.
E sad najzanimljivij deo koji sam ja zapazio, ili aspekt kako vam je draže. U javljanju na relaciji podređeni-nadređeni, ili recimo student-profesor. Zašto je tabu nekim profesorima da se rukuju sa svojim studentima, i zašto je tabu studentima da pruže ruku profesorima, da li stvarno smatraju da time narušavaju aure druge osobe? Nemojte mi samo reći da ne vidite da se to dešava i da toga ima. Meni je žao što na fakultetu nisam pronašo niti jednog profesora ili asistenta, skojim bi mogao kao u osnovnoj i srednjoj da se pozdravim ''bacanjem petaka'' ili sa nekom rečenicom ''Ooo de si lepi?''. Ali i to je preterivanje kada iznesem realnu činjenicu da se studenti i profesori koji se viđaju godinama svake nedelje, ne rukuju niti jednom. O nekom poljupcu u obraz sa nekom profesorkom ili asistentkinjom mogu samo da sanjam, što i činim, ali zar ne bi bilo sjajno kad bi se to desilo, mislim ja bi se istopio i sigurno bio jako srećan, prvo bio bih srećan što je oboren veliki tabu u mojoj glavi, drugo bi se istopio što sam uvek voleo profesorke (često su se druga deca šalila na moj račun zato što su mi se sviđale učiteljice, pa sam onda jednom CENZURISANO). Dokaz da je to i dalje veliki tabu i da je ta realcija profesor-student i dalje nešto nepremostivo, sam dobio u srednjoj školi, kada je jedan od mojih profesora udaren i tako raskrvavljene usne otišao do zbornice, sutradan su dolazili razni profesori i prolazili tim hodnikom i pokazivali na palu krv, i uzvikivali: Ovo je profesorska krv! Kao da se ona razlikuje od moje ili bilo čije ostale. Ajde sad da ne budi da se držim samo školskim primerima reći ću i ono kad je proslavljeni golgeter Marko Pantelić dok je igrao za zvezdu prilikom pozdravljanja sa igračima i sudijama na centru poljubio u obraz sudiju da je dobio suspenziju od 3 meča! E sad da li je to krekerizam(znate koju sam hteo reč) ili šta drugo?
Нема коментара:
Постави коментар