Dugo sam se nakanjivao da napišem ovaj tekst. Ni sada nemam jasnu koncepciju u glavi kako će on izgledati. Tema stara, koliko je star i čovek, milion puta obrađena od milion autora, a eto i ja došao na tu ideju da kažem nešto o tome, nikako nešto novo. A inače, pišem u momentu. Pisao sam ovih nedelja o sebičnosti, cveću (pravom cveću), dnevno političkoj situaciji (da ostane onako da za 10 godina mogu se okrenem na taj tekst i vidim šta se promenilo) i o raznim drugim stvarima. Ovo sam hteo da pišem još pre 2 meseca, prvi put kada sam pešačio i uz to slagao slova u glavi, kako bi priča dobila, početak, razradu i kraj. Verujem iskreno, da je to bila i najbolja priča koju imam u glavi, a ova koja mi se eto večeras javila je samo njena nepotpuna verzija.
Žene. I već znam da gubim vašu koncetraciju, već znam da vas gubim ovde, a zamislite sada, šta bi tek bilo da sam napisao ljubav? Kakva ljubav, kakvi bakrači, još mi je 21-a. Onda da se zadržimo na ženama, a ne na ljubavi. Sedeli smo u kolima, prijatelji moji i ja, svi sa istim problemom, sedeli smo sa istom gorčinom, istim mislima, sličnim telefonima u rukama. Verujte, to je prvi put da se takva scena dogodila u kolima, a jako dugo sam u tim kolima. Žene, su dolazile, više kasnije nego ranije, ali su dolazile svima u nekom vremenu. Prvo se to ljubomorno čuvalo, i moglo se primetiti samo po veličini, ili bolje dužini osmeha pri razgovoru. Posle je to postalo manifestnije, čak su postajale i toliko javne, da su dolazile i da provedu vreme sa svima nama, e a takve su ove četiri bile. Bile su one koje su već prošle tu inicijaciju, bile su javne, znali smo dosta o njima, pa čak i oni su znali dosta o nama. Znali su one prljave tajne, koje svi znaju u društvu, i uvek se smeješ tim tajnama, ali ne bi želeo niko drugi da ih sazna, pogotovo ona.
A problemi? Isti! Dobro ne isti, slični. Znate kad ono ste zajedno sa tim ljudima i provodite vreme sa njima, pričate, pijete, smejete se, a jedan drugar stalno mrzovoljno gleda u telefon, a on zvoni, a ovaj uključi sajlent, ili prekrije rukom zvučnik? Ili kada na primer, celo veče ne progovara nego stalno kuca poruke nekome? I sutra, sledi izvinjavanje, laganje, izgovori, bes, loš dan, itd itd... Zašto su devojke postale toliko posesivne? Da li mi, mladi muškarci, imamo pravo na lagano ustajanje, ili smo ga izgubili a nije nam javljeno? Zašto moramo da ustajemo sa 10 propuštenih poziva, i 4 poruke, od kojih je prva jednino možda solidna, a druga je već zabrinuta, treća prebuna besa, a četvrta je želja za raskidom i priča kako je gušiš. Zašto nas žene teraju da provodimo vreme isto kao one, zablenuti ispred mobilnog telefona, kucajuću dugometražne poruke. Ostavite malo telefon, neće propasti svet, kad odete u kafić pričajte a ne kucajte poruke! Mi nismo vlasništvo žena, možda one u svojim glavama rezonuju da ako smo pokušali da ih smuvamo, time potpisujemo neku vrstu nevidljivog ugovora, kao kad instalirate igricu ili program na kompjuteru pa uvek klikćete samo ''nekst'' i onda morate negde i da kliknete ''aj agri'' to je kao neki ugovor koji niko ne čita, e pa drage mi taj ugovor nikad nismo potpisali muvanjem vas! Ne da ga nismo potpisali, nismo ga nigde ni pročitali! Zašto nas stalno menjate, zašto smo sirovine kada psujete više od nas? Zašto smo se seljaci, kada prdite i vi? Možda čak i više smrdi!
Za mene veza znači zaista jednu dozu prisnosti i povezanosti, ali nikako veštačkim putem stovrena. Zaista nemam običaj da se svojoj devojci ne javim ceo dan, i to mi se nikada ne može desiti, znam ljude koji to imaju običaj da rade, ali ja nisam taj. Samo ne mogu da ti se javim kada spavam, a ne želim da ti se javim kada sam zauzet sa nečim, opusti se, za 20 minuta neću raditi to što sam radio, i moćićeš sve da mi kažeš i ispričaš što želiš, nemoj da brineš zbog toga! Nekad, kada vam ne pošaljemo poruku, nemamo kredita, niste razmislili ikada o tome? Ne daj Bože, da vam pošaljemo ''molitvu'', jer kad to uradimo dobijamo samo poruku, ''šabane'', ''retard'' ili nešto slično.
I kako možete jebeno sve ovo da nam radite, a znate da onda kada se vidite sa nama, postajete jebeni med, i sve se istopite kao sladoled na suncu, i uživate u svkaom trenutku provedenom sa nama, kao što jebeno i mi uživamo sa vama! Šta će vam ta presija? Ja sam prvo mislio da vam je samo dosadno, nemate pojma šta da radite sa sobom, pa nas cimate tako, ali onda sam skapirao da nije dosada, nego jednostavno vi volite to da nam radite, i sebi da kidate živce i nama!
Jel postoji negde pravilo da se moramo videti jednom na dan? Jel stvarno negde to postoji? Pogotovo ako smo pre toga dva sata pričali telefonom, i tri sata četovali na fejsbuku? Mislim pet sati sam ti posvetio, bez da sam išta drugo uradio, i onda mi prebacuješ da sam skot u vezi koji neće da se vidi sa tobom. Pre neki dan sretnem baš tu jednu devojku, devojku od jednog mog tog prijatelja iz kola navednih iznad u tekstu. I ona mi kaže sledeće: ''Ne mogu da verujem. Aksentije(lažno ime) mi je ladno javio da ide za sutra u Novi Sad, a meni je Robert(isto lažno ime) rekao da su se to dogovrili još pre pet dana! Zamisli to?!'' Dobro je što nije gledala u mom pravcu jer sam se onako iskreno nasmejao sam za sebe, setivši se mog prijatelja znajući koliko propitivanja i smaranja bi iziskivala takva odluka da joj se nešto takvo saopšti ranije. Što moramo da vam polažemo račune? Ne morate ni vi nama! Zaista me ne zanima ništa o aferama vaših drugarica, i njihovim torbama! A znate šta još ne volimo? Ne volimo vašu muziku! I zaista ne želimo da idemo sa vama na nju, a još više ne znamo zašto vi želite da mi idemo sa vama? Zar ne vidite da vam samo kvarimo provod, ako volišš tu muziku idi sa ekipom koja voli tu muziku, sa kojima ćeš iskreno skakati uz tu muziku, sa kojima ćeš se opustiti tamo, i moći godinama kasnije da prepričavaš tu žurku i digađaje, šta ću ti ja? Ja tebe ne zovem na fudbal ili bilijar, kamoli na Soni, manje da gledamo NBA finale istočne konferencije, ne tražim da skupljaš sličice, niti šalove, ne tražim da slušaš Marlona Brutala, ne tražim da promeniš veru, ne tražim da ideš samnom na proteste na Kosovo, ne tražim da idemo u kladionicu, ne tražim da slušaš trens. Zaista ne tražim.
Ne znam. Volimo mi vas mnogo, i jako nas boli što ne možemo to da vam pokažemo. Što morate stalno da igrate neku igru, da nas gurate u to da igramo Monopol, da igramo jedno protiv drugog, zašto umesto toga ne bi mogli da budemo ista figura, i da zajedno prođemo tu mapu do polja ''start'' i podignemo 20.000 dolara za prelazak preko starta? Aj razmislite pa javite...
P.S. E i ovo, nekad preterujete sa doterivanjem, neke stvari od toga što radite sebi baš i ne volimo..
Žene. I već znam da gubim vašu koncetraciju, već znam da vas gubim ovde, a zamislite sada, šta bi tek bilo da sam napisao ljubav? Kakva ljubav, kakvi bakrači, još mi je 21-a. Onda da se zadržimo na ženama, a ne na ljubavi. Sedeli smo u kolima, prijatelji moji i ja, svi sa istim problemom, sedeli smo sa istom gorčinom, istim mislima, sličnim telefonima u rukama. Verujte, to je prvi put da se takva scena dogodila u kolima, a jako dugo sam u tim kolima. Žene, su dolazile, više kasnije nego ranije, ali su dolazile svima u nekom vremenu. Prvo se to ljubomorno čuvalo, i moglo se primetiti samo po veličini, ili bolje dužini osmeha pri razgovoru. Posle je to postalo manifestnije, čak su postajale i toliko javne, da su dolazile i da provedu vreme sa svima nama, e a takve su ove četiri bile. Bile su one koje su već prošle tu inicijaciju, bile su javne, znali smo dosta o njima, pa čak i oni su znali dosta o nama. Znali su one prljave tajne, koje svi znaju u društvu, i uvek se smeješ tim tajnama, ali ne bi želeo niko drugi da ih sazna, pogotovo ona.
A problemi? Isti! Dobro ne isti, slični. Znate kad ono ste zajedno sa tim ljudima i provodite vreme sa njima, pričate, pijete, smejete se, a jedan drugar stalno mrzovoljno gleda u telefon, a on zvoni, a ovaj uključi sajlent, ili prekrije rukom zvučnik? Ili kada na primer, celo veče ne progovara nego stalno kuca poruke nekome? I sutra, sledi izvinjavanje, laganje, izgovori, bes, loš dan, itd itd... Zašto su devojke postale toliko posesivne? Da li mi, mladi muškarci, imamo pravo na lagano ustajanje, ili smo ga izgubili a nije nam javljeno? Zašto moramo da ustajemo sa 10 propuštenih poziva, i 4 poruke, od kojih je prva jednino možda solidna, a druga je već zabrinuta, treća prebuna besa, a četvrta je želja za raskidom i priča kako je gušiš. Zašto nas žene teraju da provodimo vreme isto kao one, zablenuti ispred mobilnog telefona, kucajuću dugometražne poruke. Ostavite malo telefon, neće propasti svet, kad odete u kafić pričajte a ne kucajte poruke! Mi nismo vlasništvo žena, možda one u svojim glavama rezonuju da ako smo pokušali da ih smuvamo, time potpisujemo neku vrstu nevidljivog ugovora, kao kad instalirate igricu ili program na kompjuteru pa uvek klikćete samo ''nekst'' i onda morate negde i da kliknete ''aj agri'' to je kao neki ugovor koji niko ne čita, e pa drage mi taj ugovor nikad nismo potpisali muvanjem vas! Ne da ga nismo potpisali, nismo ga nigde ni pročitali! Zašto nas stalno menjate, zašto smo sirovine kada psujete više od nas? Zašto smo se seljaci, kada prdite i vi? Možda čak i više smrdi!
Za mene veza znači zaista jednu dozu prisnosti i povezanosti, ali nikako veštačkim putem stovrena. Zaista nemam običaj da se svojoj devojci ne javim ceo dan, i to mi se nikada ne može desiti, znam ljude koji to imaju običaj da rade, ali ja nisam taj. Samo ne mogu da ti se javim kada spavam, a ne želim da ti se javim kada sam zauzet sa nečim, opusti se, za 20 minuta neću raditi to što sam radio, i moćićeš sve da mi kažeš i ispričaš što želiš, nemoj da brineš zbog toga! Nekad, kada vam ne pošaljemo poruku, nemamo kredita, niste razmislili ikada o tome? Ne daj Bože, da vam pošaljemo ''molitvu'', jer kad to uradimo dobijamo samo poruku, ''šabane'', ''retard'' ili nešto slično.
I kako možete jebeno sve ovo da nam radite, a znate da onda kada se vidite sa nama, postajete jebeni med, i sve se istopite kao sladoled na suncu, i uživate u svkaom trenutku provedenom sa nama, kao što jebeno i mi uživamo sa vama! Šta će vam ta presija? Ja sam prvo mislio da vam je samo dosadno, nemate pojma šta da radite sa sobom, pa nas cimate tako, ali onda sam skapirao da nije dosada, nego jednostavno vi volite to da nam radite, i sebi da kidate živce i nama!
Jel postoji negde pravilo da se moramo videti jednom na dan? Jel stvarno negde to postoji? Pogotovo ako smo pre toga dva sata pričali telefonom, i tri sata četovali na fejsbuku? Mislim pet sati sam ti posvetio, bez da sam išta drugo uradio, i onda mi prebacuješ da sam skot u vezi koji neće da se vidi sa tobom. Pre neki dan sretnem baš tu jednu devojku, devojku od jednog mog tog prijatelja iz kola navednih iznad u tekstu. I ona mi kaže sledeće: ''Ne mogu da verujem. Aksentije(lažno ime) mi je ladno javio da ide za sutra u Novi Sad, a meni je Robert(isto lažno ime) rekao da su se to dogovrili još pre pet dana! Zamisli to?!'' Dobro je što nije gledala u mom pravcu jer sam se onako iskreno nasmejao sam za sebe, setivši se mog prijatelja znajući koliko propitivanja i smaranja bi iziskivala takva odluka da joj se nešto takvo saopšti ranije. Što moramo da vam polažemo račune? Ne morate ni vi nama! Zaista me ne zanima ništa o aferama vaših drugarica, i njihovim torbama! A znate šta još ne volimo? Ne volimo vašu muziku! I zaista ne želimo da idemo sa vama na nju, a još više ne znamo zašto vi želite da mi idemo sa vama? Zar ne vidite da vam samo kvarimo provod, ako volišš tu muziku idi sa ekipom koja voli tu muziku, sa kojima ćeš iskreno skakati uz tu muziku, sa kojima ćeš se opustiti tamo, i moći godinama kasnije da prepričavaš tu žurku i digađaje, šta ću ti ja? Ja tebe ne zovem na fudbal ili bilijar, kamoli na Soni, manje da gledamo NBA finale istočne konferencije, ne tražim da skupljaš sličice, niti šalove, ne tražim da slušaš Marlona Brutala, ne tražim da promeniš veru, ne tražim da ideš samnom na proteste na Kosovo, ne tražim da idemo u kladionicu, ne tražim da slušaš trens. Zaista ne tražim.
Ne znam. Volimo mi vas mnogo, i jako nas boli što ne možemo to da vam pokažemo. Što morate stalno da igrate neku igru, da nas gurate u to da igramo Monopol, da igramo jedno protiv drugog, zašto umesto toga ne bi mogli da budemo ista figura, i da zajedno prođemo tu mapu do polja ''start'' i podignemo 20.000 dolara za prelazak preko starta? Aj razmislite pa javite...
P.S. E i ovo, nekad preterujete sa doterivanjem, neke stvari od toga što radite sebi baš i ne volimo..
Нема коментара:
Постави коментар