Kraljevski deficit

Nikad nisam bio preveliki ljubitelj tenisa, ali sam kao i svaki tinejdžer i ljubitelj sporta znao gde se nalazimo u svetskom tenisu. Sećam se pre možda 15 godina da sam sa velikim nestrpljenjem čekao rezultat ''Davis Cup'' meča između Turske i Jugoslavije. Mislim da smo izgubili 3:2. Mnogo toga se za tih 15 godina promenilo. Loptu je zamenila loptica a od golova su ostale samo mreže. I sve to zbog uspeha jednog čoveka. (Realno čija baba još prati rezultate naših tenisarki?) I u ovim promenama nema ništa sporno, možemo mi zaljubljenici u fudbal, košarku i ostale sportove da raspravljamo koliko hoćemo sa sadašnjim klincima, ali će oni i dalje spavati sa krevetom ispod jastuka. Ima puno razloga zašto ne volim tenis, od njenih samih aristokratskih korena i pravila ponašanja, do dužine trajanja meča i njegove monotonosti, ali takođe ima i puno razloga zbog kojih shvatam zbog čega ljudi tenis baš naprotiv prate. Od prethodna 3 razloga možda samo dužina trajanja meča ne može ući i u ovu drugu kategoriju.

Naš šampion čak i nema toliko baš aristokratske korene kao sam sport i u tome je njegov podvig i veći. Tom podvigu daju na značaju sve medijske kuće na svetu, svi veliki poslodavci hoće da ih baš on reklamira, političari baš njega stavljaju na bilborde kada treba poraditi na koheziji u društvu, verski poglavari raspravljaju o njemu.

Za zemlju kao što je naša velika je stvar imati takvog predstavnika. On može jednim svojim intervjuom privući strane izveštaće da se osvrnu na neki problem i neku zemlju, on može napraviti večeru na kojoj će se prikupiti novac za neki cilj u nekoj zemlji, ali na veliku žalost naroda te zemlje, on nikada ne može biti njihov kralj. Realno, da se ne lažemo, bilo bi lepo da imamo kralja i kraljevsku porodicu kao što ga imaju druge zemlje, da imam još jedan neradni dan kada se možemo napiti, dan gde nam je život sapunica u bojama našte zastave i svi uživaju.

Ove godine su novinari pokušali da krunišu novog kralja, koji se ne preziva ni Obrenović ni Karađorđević(?) a ni Petrović. Neki su na tom zadatku radili jače a neki slabije, neki iz ideala a neki iz interesa. U pisanjima Blica na primer, vrlo lako se može videti da to neko odistina radi iz ideala, toliku količinu pasije za nečijom belom pudlom po imenu Pjer, i pisanjem o njegovim doživljajima na plaži i iskustva provedena na dasci za surfovanje, zaista nikada nisam video. Zašto list ''24 sata'' misli da je važno, interesantno, vredno pisanja u nastavcima (skoro stigosmo i do feljtona) kada njegova devojka (danas žena) napiše komentar na društvenoj mreži o radu kontrolora gradskog saobraćajnog preduzeća.

Zaista želim da verujem u ovu podelu, i da verujem da to ovi ljudi rade iz nekog ideala, meni nepoznatog. Ima naravno i onih, koji samo prosto vide da to donosi profit i popunjava prazne stranice u nekim novinama i časopisu. Dizanje u nivo kralja ovog čoveka njima bi doneo tonu materijala i ne bi više morali da strepe da će morati pisati o većim temama.

Zaista izveštavanje sa venčanja ovog čoveka dosegli su kraljevski nivo. Sada znamo da je brak ozvaničen u 18 i 10, znamo da su ronioci danonoćno radili na obezbeđenju, znamo ko je bio najveseliji od zvanica, samo još spisak poklona nemamo i da znamo ko je koliko stavio u kovertu. Na žalost naših novinara, bilo je tu razloga koji su odmogli ovom krunisanju. Na primer, svadba se nije desila u glavnom gradu te države, pa su izostali snimci i slike naroda koji se okupio kako bi pozdravio otvorena kola koja bi sigurno prošla.Nismo mogli da čujemo šta građani tog grada misle o svemu tome, te ankete bi sigurno bile popularne, ne znamo koje butike je obišla buduća mlada, puno toga mi još u stvari ne znamo, a mogli smo znati.

Demografski gledano, mi smo ''stara'' nacija, a većinom stari ljudi, kada pitate vršnjake izvan naših granica, vole ta kraljevska venčanja i svoje kraljevske porodice. Takođe, taj aristokratski prizvuk tenisa privlače baš tu publiku i daju taj nobless osećaj. Tu dolazi do izražaja ta potreba dokazivanja svetu, koja je generacijski kod nas dosta izražena, i rečenica izgovorene od jedne bake:''Pa kad ga svet voli, što ne bi mogao postati naš kralj!'' Ko zna, možda zaista ako ga krunišemo svet počne da gleda na nas kao neku uređenu monarhiju, i zemlju koja ima za kralja najvećeg šoumena na svetu. (Fraza pozajmljena od jednih domaćih novina).

Dok lelujamo između ''vrhunski sportista i kralj jedne države'' važnija pitanja prolaze pored nas, i u bolje organizovanijim državama, osim tog jednog dana, kraljevska porodica se većinom pojavljuje u časopisima tipa ''Gloria'', jedino ovde i tu aristokratsku priču moramo dovesti na veći nivo, nivo degutantnosti, pa ako već pravite kralja, pravite ga kako treba.

Treba ipak pohvaliti list iz Makedonske ulice, na primerenom izveštavanju, na primernim stranicama tom događaju.